Sreo sam Sivu ekonomiju

Kad je stegao mraz do deset ispod nule, sretnem na ulici, u kolonadi jedne finansijske ustanove, Sivu ekonomiju. Zašla je u godine, biće da ima šezdeset i još nekoliko leta. Stoički podnosi zimu, kraj nje na kartonskim kutijama čarape, muške i ženske gaće, nekoliko kombinezona i štrikanih kapa. I vrat i glavu umotala je sivim šalom. Ogrnuta je sivim kaputom.

Iako sam čuo otmenu gospodu da je nazivaju divljom, ja se divljoj ženi ljubazno javim. „Kako vam je?” „Dobro”. Odvrati mi ona, gledajući levo i desno, osvrćući se, tek da vidi da ne nailaze organi zaduženi za suzbijanje sive ekonomije, u civilu ili pod uniformom.

Pitam je da li baš mora po ovoj ciči zimi da se mrzne tu na promaji pod kolonadom. Kaže mi: „Moram. Dedu mi boli desni kuk. Samo na lekove bi trebalo da damo preko hiljadarke na dan. A to je nemoguće, jer od ovih krpa zarada je smešno mala”.

„Slušao sam sinoć na televizijskom okruglom stolu jednog predstavnika tajkunske podklase. Veli da vi, gospođo, godišnje oštetite našu državu za tri milijarde dinara”.

„I vi mene zato smatrate milijarderkom?!” Promrmlja ona uvređeno i gadno se zakašlja. „Nisam ja jedina što dirinči u sivoj ekonomiji. Nas ima u armiji nezaposlenih tušta i tma. Pobrojali su koliko odnesemo beloj ekonomiji ispred nosa, a nas nikad nisu statistički obradili... Broja nam se ne zna. Mi smo najvitalniji deo naroda. Izbacilo nas na ulice, a mi umesto da prosimo – trgujemo. Više trgujuckamo. U ćorsokaku nalazimo prostora za mikroprivređivanje. Bedno je što nas nazivaju sivom ekonomijom... A zašto nikad nisu prebrojali koliko para digne državi ispred nosa crna ekonomija?”

„Mislite, gospođo, na organizovani kriminal?”

„Ne! Zaboga!” Uplašeno ona viknu i osvrte se. „Mislim na pedeset sportova koje gajimo. Tribine su im prazne, na blagajni ne obrnu ni za gaće svojih igrača i igračica...”.

„Mislite: na vuka povika, a lisice meso jedu!”

„Svi veličaju jamu bez dna, na primer diplomatiju koja diže državi ugled, a protiv sive ekonomije, protiv munte s turskim gaćama, udružili su se svi carevi i kraljevi Evrope! Bauk kruži Evropom: siva ekonomija i pečenje rakije po kućama. Makrovladarima je sumnjivo sve što je sitna inicijativa. I sitno mesarstvo je sumnjivo. U Novom Sadu je pre trideset godina Vujica Rešin Tucić video na banderi oglas jednog individualnog mesara. Kaže: ’Koljem po kućama’. Svinje, dabome. Pravi hurke i kobasice.!”

Sledio sam se. Zabrinuo sam se za gospođu Sivu ekonomiju: „Ne smete govoriti protiv sporta i diplomatije. To spada u naše svete krave. Sportu je dopušteno da sisa ćar iz hiljada tajnih i nikad osvetljenih sisica na telu majke države. Njemu se nudi da u potpunom mraku crne ekonomije, nikad osvetljen, nikad obračunat, tavori kao neko vanbračno dete. Nikad se neće reći da je u modernim državama stvorena jedna sportska klasa koja spada u najmilija čeda potrošnje. I vojsku će pre ukinuti nego što bi sportu nametnuli opomenu da je kriza! Mangup šparta globusom, pelcovan protiv krize... Ne, gospođo, vaš napad na sport je bezuman i ako ga ponovite pred svedocima, rđavo ćete se provesti!”

Gospođa Siva ekonomija me pogleda sa strahom. Po krajičcima očiju joj se pojaviše suze. Ne možeš, shvatila je, svoju antidržavnu poziciju braniti napadom na druge grane socijalno-privrednog mehanizma.

U meni se probudio pobesneli gospodin. Naumio sam da je pitam otkud njoj zarada na tom donjem vešu. Da nije ona samo istureni pipak jedne mreže sivog privređivanja. Da nije ona samo onaj donji, poniženi distributer dobara jedne ukorenjene krijumčarske mreže? Krijumčarstvo! Kontrabanda!

Iznenadni, ledeni bič košave me odvoji od gospođe Sive ekonomije. Pobegnem kući zamišljajući kako će baka ispod kolonade, od tri prodata brushaltera smoći para da kupi praznične čokolade unucima. Na glavi sam nosio sportsku kapu kupljenu jesenas kod nje. Noge su mi grejale debele zimske čarape, opet kupljene kod nje. Vrlina im je što gumeni ojačivač na čarapinom početku ne steže moje naticanju sklone staračke noge. A pitao sam se: da li sam ja u stvari negativni element koji roni suze nad armijom nezaposlenih, i sažaljivo ih gleda kad po ulicama pronalaze gluve kutove gde kontrolori neće lako naići.

U početku baka Siva ekonomija je sedela na uličnim klupama ispred jedne zdravstvene ustanove. Onda ju je uprava ustanove oterala. Zabranili su joj da sedi na ustanovinim klupama. Baka je na to otišla uz žbunje parkića, na ničijoj teritoriji. Ponela bi šamlicu, da na nju sedne i odmori krsta. Tu ju je, tako usamljenu, nalazio sirotinjski narod i kupovao objekte negližea. Subotom je išla pod kolonade finansijskog giganta. Jer tad direktori i zabranjivači ne dolaze na posao. Pod kolonadom je tad bezbedna.

To znači da sam je ja sreo jedne subote.