Igra bez nokauta

Dosledno istrajavajući u aktivnom promovisanju savremenog plesnog izraza, Bitef teatar je pružio priliku za rad jednom od naših najzapaženijih koreografa mlađe generacije, Isidori Stanišić. U samo središte predstave „Karmen u četiri runde” postavljeni su problemi zavodljivosti u ovom savremenom, tehnološki preeksponiranom društvu, kao i pitanje slobode i njenog ukidanja posmatrane kroz prizmu prinudne asimilacije Roma pod plaštom nužnosti društvenih integracija. Međutim, taj idejno veoma kondenzovan tematski okvir ove predstave, koji je suočio koreografski izraz sa nesagledivo složenim i potencijalno vrlo inspirativnim pitanjima, nedostatnošću scenske koncepcije ostao je izneveren. Čini se da je ovakav ishod samo prirodna posledica do sada najradikalnijeg odstupanja Stanišićeve od svog autentičnog koreografskog manira koji je nekadašnja njena ostvarenja bojio jarkim bojama vrcavog, maštovitog, suptilno duhovitog stvaralaštva.

Pri tom, ostajemo daleko od svake pomisli da evociranjem i kakvim isključivim favorizovanjem ranijih radova, koji su Stanišićevu svojevremeno tako zasluženo inaugurisali u red vanredno darovitih stvaralaca, stanemo na put njenim novim koreografskim traganjima. To nikako. Ali, sve izraženije okretanje ka konceptualno orijentisanom koreografskom izrazu, kome se, sudeći po njenim poslednjim ostvarenjima, Stanišićeva sve intenzivnije priklanja, odvodi je u domen u kome se ona ne snalazi. Već sam odabir muzike govori o izvesnoj nepripremljenosti autorke za hvatanje u koštac sa onim što nosi konceptualno sprovođenje zamišljenog. Prenebregnulo se da upuštanje u stvaralački rizičan dijalog sa toliko prepoznatljivom Ščedrinovom „Karmen svitom”, baziranoj na Bizeovoj slavnoj operi, podrazumeva svesno preuzimanje stvaralačke odgovornosti i obaveze ispostavljanja jedne do te mere strukturalno i idejno moćne scenske koncepcije koja bi bila u stanju da svojom snagom i samosvojnošću doživljaj ove Karmen povede u jednom sasvim novom pravcu, neutrališući čitav onaj spektar nebrojenih asocijacija koji je srastao sa dosadašnjim inscenacijama ove partiture. Zbog toga je bilo nužno jakom umetničkom imaginacijom i jasnom koreografskom vizijom taj kontekst oneobičiti, što Stanišićevoj nije pošlo za rukom.

Nije trebalo dopustiti da se mnoga, potencijalno veoma interesantna, scenska rešenja, poput borbe igračice sa senkom, ostave u formi autorovog  „predloga”, samo nagoveštaja onoga što bi se moglo dobiti da se studioznije pristupilo zamisli. Ako su već korišćeni govor, kao i odavno poznati postupci ulaska igrača u publiku, ili služenja hrane prisutnima, onda se sa njima moralo uraditi nešto što će im dati jedan novi smisao. Šteta je što pojavljivanje na sceni Katarine Stojkov Slijepčević (inače veoma interesantna ideja), kao i nastup tri izražajne i sposobne igračice, Ane Injatović-Zagorac, Nevene Jovanović i Milice Pisić, nije daleko primerenije, pa i umetnički odgovornije, iskorišćen. Ovako realizovanom predstavom „Karmen u četiri runde” propuštena je prilika za potpuniju afirmaciju konceptualnog plesnog stvaralaštva, koje u našoj sredini još ne nailazi na dovoljno odobravanje. I zato mu, na putu borbe za sopstveno umetničko priznanje koja mu kod nas ionako tek predstoji, i u kojoj mu želimo samo najbolje, ne treba odmagati ostvarenjima koja su daleko od onoga što je vrhunski konceptualni plesni izraz kadar da sobom pruži.