Filozofija bede

Kriza je ulepšani izraz za obeležavanje rastuće bede. Tokom krize količina novca s kojom stanovništvo može da kupi sredstva za život rapidno se smanjuje. To mu dođe kao neka osveta za godine koje su krizi prethodile. Tada su se bankarsko -špekulantski krugovi razbacivali novcem. Vratolomna avantura neobuzdane potrošnje dovede do iznenadnog sloma. Mene su od dečaštva progonile slike bogataša koji su preko noći osiromašili, bankrotirali. Oni su se u majci svih kriza, silesiji nad silesijama, mahom bacali pod točkove podzemne železnice. To je žalosna filozofija krize.

Ali to je tek površinski sloj ovog društveno-privrednog fenomena. Filozofija krize se kataklizmičkom brzinom pretvara u sveopštu filozofiju bede. Sve više je ljudi koji što je bliži dan isplata nadnica, penzija i plata gorko uzvikuju: „Pred svaku sledeću isplatu para, ja sam bankrot!” Osiromašuju stotine hiljada ljudi. Verujemo da je njima lakše da podnesu prokletu redukciju dostupnih dobara. Njih ne goni kletva koja visi nad svim bogatašima: „Dabogda imao pa nemao!” Zdrav razum ih je učio da u časovima oskudice valja „stezati kaiš”. Uprkos tome, u vreme vladavine filozofije bede, ljudi se nevoljno odriču potrošnje na koju su navikli. Skvrčavanje količina dobara svima pada teško. Pa se kaiš steže u panici i na bolestan način. Pacijenti se odriču lekova!

Kad su mene jednom u ponoć doveli u bolnicu, pita me stroga doktorka. „Uzimate li sredstva za obaranje pritiska?” „Ne. Meni je to propisano pre dve decenije ali ja sam za vreme one bede devedeset i treće prestao da kupujem lekove. Navikao sam da živim bez njih, i evo već osam godina ne gutam pilule...” Naljuti se doktorka na medicinskog nepismenjakovića, i ode mojoj ženi, čujem, pita je: „Šta je, zaboga onom čoveku?” „Kako šta je?” „Osam godina ne uzima lekove protiv visokog pritiska! Naravno da ga je udarilo...”

Kad smo jednom u životu stezali kaiš, smanjili smo količine mesa: dvaput nedeljno. Ali sećam se da je kod nas u Banatu meso trošeno samo dvaput nedeljno i to u okviru tradicionalno uvreženog načina ishrane. Sredom smo jeli testo s krompirom i lukom („grenadir marš”), a petkom obavezni pasulj bez mesa. Bar dvaput nedeljno jeli smo „lažni paprikaš” (bez mesa ali sa listovima lorbera). Ali koliko je ljudi kojima je i lažni paprikaš luksuz!? To se baš danas moramo svi pitati.

To su večita poglavlja filozofije bede. Međutim, u životu stvari se odvijaju na uvrnut, rekao bih lukav način. Ne trošimo mi ljudi prema nasušnim potrebama! Tržište, to božanstvo modernih vremena, odeveno je u jarkošarene boje. Ne troši se samo kad si žedan i gladan, troši se i kad hoćeš da se napraviš važan. Ekonomista Veblen, pre više od sto godina je otkrio takozvani snob efekat. Kad se otvori nov skup restoran, ljudi željni društvenog uspona navale u njega. Ubrzo se njime zasite, pa navaljuju u neki još noviji, još ekskluzivniji. I tako u nedogled. Naravno, ako trošiš da bi se istakao, da bi se napravio važan, ti onda nećeš stezati kaiš onako kako ti filozofija bede nalaže. Stegneš kaiš za jednu rupicu, pa onda, drž’ ne daj, vidiš luksuzna kola ili elitni provod i odeću, pa kaiš popustiš za dve rupice. Beda ti zapreti još jače. Platežno si potkopan! Ali si zato važan.

Ljudi koji su iznad crvene crte bogatstva, mogu i usred krize da održe svoj snobizam. Oni će kupovinom radi socijalnog isticanja ostati još platežno čvrsti. Moći će i da se kicoše i da potcenjuju ozbiljnost krize.

To vodi zaoštravanju društvenih odnosa.