Ponedeljak, 26.09.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Živimo kao u kockarnici

Дејан Мијач Фото Вукица Микача

Politika je oduvek bila nelogična stvar. Političari uvek nastupaju mimo svake logike. Tako je bilo i u vreme Kraljevine Jugoslavije, i u vreme Titove Jugoslavije, i danas. I kad god hoćete! Nema tu nikakvog čuda. Najlakše im je kada im nešto nije po volji da dreknu na neku sporednu stvar u fazonu: drž’te vuka, i eto priče. Tako su skidali i predstave u vreme Titove Jugoslavije koje ne samo što nisu štetile režimu, nego bi trebalo na izvestan način da budu čast toj državi, da nije te soli u glavi i dnevnopolitičke budalaštine. Setimo se samo sudbine predstave „Kad su cvetale tikve”. Zašto je ta predstava skinuta sa repertoara ni danas mi nije jasno. Niti će mi ikada biti jasno..., kaže kultni srpski reditelj Dejan Mijač koji je nedavno počeo probe komada „Zojkin stan” Mihaila Bulgakova u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Premijera se očekuje u aprilu.

„Zojkin stan” je manje poznat Bulgakovljev komad, napisan 1926. godine, kod nas igran svega dva puta. Neobičnu sudbinu doživeo je u to vreme u Rusiji, ali i u Kraljevini Jugoslaviji kada je predstava zabranjena kao komunistička, iako je, kako tvrdi Mijač, delo izrazito antikomunističko u svojoj ideji, jer je Bulgakov bio antikomunista. Bulgakovljeve junake u novosadskoj postavci tumačiće Jasna Đuričić, Boris Isaković, Novak Bilbija, Nenad Pećinar, Jovana Mišković, Igor Pavlović i drugi. Bulgakov je u ovom delu pričao o vremenu posle revolucije, o tranziciji, odnosno gramzivosti i korumpiranosti koja je ušla u sve pore društva. Mijačeva saradnja sa SNP-om ima i lepu pozadinu: obeležavanje 150 godina od osnivanja ovog teatra, i 50 godina od prve predstave koju je Dejan Mijač režirao u ovoj kući kulture.

– Prvi put radim Bulgakova. Ima mnogo pisaca koje do sada nisam radio, a toliko malo vreme. Čovek, recimo, nikada ne bi rekao da je prošlo 150 godina od osnivanja SNP-a, osim zgrade koja je toliko propala da izgleda kao da ima 200 godina. Ja sam došao u to pozorište kada je bio taj prethodni jubilej, odnosno obeležavanje 100 godina. Potpisao sa njima ugovor i tu proveo 10 godina – priča naš sagovornik.

Dejan Mijač se profesionalno bavi pozorištem od 1957. godine. Tokom karijere bio je u stalnom angažmanu u dva pozorišta. Pored SNP-a, tri godine proveo je kao stalni reditelj Narodnog pozorišta u Tuzli. Od tada gostuje u mnogim pozorišnim kućama u Beogradu, odnosno bivšoj Jugoslaviji. Jedino nije radio u Narodnom pozorištu u Beogradu, iako je u dva-tri navrata započinjao probe predstava u toj kući  i prekidao rad.

– Ne, ne izvoljevam. Stvar nije za širu priču, ali kome god sam od svojih kolega rekao zašto sam prekinuo rad, govorili su mi da sam u pravu. Imam svoje principe, i ako ne mogu da ih realizujem, odustajem od rada. U nacionalnom teatru su ljudi zlatni, imaju odlične glumce, ali nisu se složile sve kockice. Žao mi je što se sa njima nisam družio – kaže Mijač i dodaje:

– „Zojkin stan” govori o vremenu NEP-a (novog ekonomskog poretka), pre dolaska Staljina i državnih diktata. Bulgakov piše o tranziciji, a ona je ista u svim vremenima, od kada je sveta do danas. I tada je bila prikazana sa haosom i sa neizvesnošću, sa sigurnom propašću. Učinilo mi se da se nešto u osnovnoj temi poklopilo. Bilo mi je zanimljivo kako Bulgakov priča o toj ideji, celom tom poduhvatu kao đavoljoj raboti. Kada čitaš „Zojkin stan” pomisliš: zar je i u to vreme bilo tako?

Drama govori i o situaciji u kojoj ljudi ne znaju da se snađu. Ipak, Mijač tvrdi da ima i onih koji se u takvim vremenima odlično snalaze. Po Bulgakovu to su đavoli, kod Dostojevskog to su „zli dusi” epohe.

Dejana Mijača kulturna javnost smatra našim najuspešnijim rediteljem. On, ipak, svojim neuspehom smatra sve svoje predstave.

– Svaka predstava ima svoju manu koja se manje-više prepozna. Nisam uspeo da napravim neidealnu predstavu, već nisam uspeo da napravim predstavu koja bi me apsolutno zadovoljila u smislu koliko sam uspeo da ostvarim određenu ideju. Uvek je to bio izvestan procenat. Nijedna nije bila uspešna. Išao sam iz predstave u predstavu da bih popravio ono što sam prethodno pogrešio – objašnjava reditelj.

Na pitanje kako vidi aktuelnu stvarnost, budući da tvrdi da je komad „Zojkin stan” surovo aktuelan, Mijač odgovara:

– Živimo po principu kockarnice. U njima neko i dobije neki dinar, mada uglavnom ljudi gube. Jedino ko dobija je gazda kockarnice. Tako je i u ovoj našoj igri ruleta u kojem smo se zavrteli. Postoji neki gazda koji stalno dobija. Ovi ostali preživljavaju jer je i to nekome potrebno. Onoga trenutka kada im u tom smislu ne budemo potrebni mogu mirno da nas bace, da nas rasele, unište, prodaju kao i sve drugo što prodaju, da nas puste niz vodu...

A da li za nas ima nade, kaže:

– Za nas trenutno nema nade. Ima raznih krivaca, ali sam od početka znao da će nam zagorčavati život i usporavati svaku mogućnost za bilo kakav pozitivan razvoj oni koji su se domogli prvih miliona u vreme Miloševića. Ti nam se neće skoro skinuti sa grbače. Oni još uvek misle da ima šta da se opljačka od ovog naroda. I oni zabijaju klip u točkove. I dok to traje, za nas nema nade. A kako da živimo bez nade? Ne možemo da živimo bez nade. Možemo da živimo bez njih. Možemo da se otarasimo njih. Ima ih vrlo imenovanih, neimenovanih, koji su prikriveni. Raznih! Svi oni rade prilično mutan posao i ništa sigurno ne rade za dobro naroda. Ne moramo ni da ih imenujemo. Znaju oni dobro ko su.

Omiljena istorijska ličnost Dejana Mijača je Miloš Obrenović. Evo i zašto:

– Zato što je to čovek koji je shvatao svoje vreme iznutra i spolja. Znao je odlično neprijatelja, da se postavi na njegovu poziciju, da pogleda njegovim očima. Na kraju, to je čovek koji je u užasnim uslovima maksimalno uradio za Srbiju. Put ka nezavisnosti i emancipaciji Srbije je krenuo i trasirao Miloš Obrenović. Malo pomalo, milimetar po milimetar, ali uporno i sa jasnom državničkom vizijom šta to treba da se uradi i šta treba da se postigne. Zato ga izuzetno cenim. A Karađorđeviće uopšte ne cenim. Zato što su oni uvek bili megalomani, osim princa Pavla, i ljudi koji nisu imali osećaj za državničku perspektivu. Nisu imali viziju. Sve njihove ideje bile su pogrešne i gurale su nas u ratove, sukobe... – kaže na kraju razgovora Dejan Mijač.

Borka G. Trebješanin

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.