Povratak varvara

Civilizovan čovek traži merilo ponašanja, normu i etički zakon ne bi li svoju ličnost prilagodio ustrojstvu kosmosa, a time sebi i svojoj zajednici omogućio mir i blagostanje. Prostak se busa u grudi. Ja, pa ja. Otkad je jedan filozof nazvao čoveka „malim bogom” i time omogućio ovčicama da misle kako umesto runa nose kapute od kamilhara, svaka šuša biva ohrabrena idejom da u njegovoj prostranoj glavi obitava lično Šekspir i da mu na uvce saopštava sva saznanja o ovom svetu.

Svedoci smo svakodnevnog prostakluka, parade ljudi u gaćama, koji u našoj dnevnoj sobi psuju, vređaju i gađaju se flašama dok dečica nikako da promene kanal, jer se tamo, u simuliranom životu prepunom nagosti svake vrste događa Nešto. Tamo gamiže i komeša se nešto veoma čudno, što privlači pažnju, uzbuđuje i golica maštu. Trezveni se bune, sociolozi analiziraju, psiholozi ukazuju na maloletničku delinkvenciju, psihijatri upozoravaju na kolektivno ludilo. Ali sve kao da je uzalud, kao da svi grebemo po staklu. Urednici takvih programa koji se sa televizije sele na ulice i u škole, objašnjavaju trend. Nismo jedini, svuda se to gleda i događa.

Odavno shvatamo da je jedna od najvećih zabluda verovati kako se snagom demokratije može izbeći apsolutizam. Kamen umesto žezla ne mora da bude u rukama jednog, kamenjem može da vitla i gomila. Um caruje dok snaga ne poludi i krene da javno, s ponosom demonstrira svoje ludilo, prikazujući ga kao hepening vredan pažnje i novčane naknade za pretrpljenu autentičnost.

Zašto je čovek izgubio želju da zaštiti svoju intimu? Šta je sve nestalo iz naših života što je pogodovalo da uživamo u tajni?

Polako su nestajala ona mesta ispunjena romantikom pojedinačnog praznika, oni mali, skroviti i šareni svetovi koji su pripadali nama, a ne mi njima, oni prostori koje smo istraživali i ispitivali dokle sežu njihove mentalne granice.

Nestali su bioskopi koji, ako ih još ima, ne nude više osamljeničko strahopoštovanje pred velikim platnom, sada zamenjenim gleduckanjem akcije uz kućnu picu i grickalice. Nema prisnih „kolonijalnih” radnji u kojima je ljubazni prodavac, poput Šive sa bezbroj ruku, skidao sa nakrcanih polica sve što zaželimo. Niču megamarketi i ogromni molovi prepuni ljudi koji besciljno lutaju, bez ideje šta stvarno žele i šta bi trebalo da kupe, jer je nemušto kretanje gomile, lišeno mirisa i boja starinskih prodavnica, važnije od same kupovine. Nema više ni kafana s kariranim stolnjacima i olajisanim podom, gradskih busija za skitnice, boeme i studente. Svi su u njima, uključujući kuvara i kelnera s belom salvetom preko jedne ruke dok je drugu, po propisu, držao na leđima, nekad bili jedna porodica, sada razvedena i raseljena po beskrvnim restoranima s minimalističkim enterijerom i istim takvim jelovnikom. Nema ni starih dobrih poslastičarnica u kojima je svaka vrsta kolača imala poseban, prepoznatljiv ukus. Ovi današnji izgledaju divno ali su bez ukusa. Liče na elegantnu ženu, lepo obučenu ali za hedonistu potpuno neuzbudljivu. Bez šmeka i bez strasti.

Jedna civilizacija je na zalasku. Ispostile su se emocije, pastelno su okrečeni njeni zidovi tako da podsećaju na maglu i dim. Na bedeme jurišaju varvari noseći presno meso u zubima, oni kojima je snaga kolektivnog lakrdijanja poništila veru u ličnu odgovornost pojedinca pred ljudskim i božanskim zakonima.

Najbrilijantniji umovi danas iskazuju zabrinutost zbog mogućnosti da su u Evropi već iscrpljeni vitalni izvori na kojima počiva kultura. Šta će biti posle? Treba izdržati najezdu varvara dok se malo ne priberu i ne obriju brade.