U život sam ušao vozom bez voznog reda

On se i sad izjašnjava kao ortodoksni komunista, pa i rođenog brata Savu oslovljava sa druže. Ali, za to ima opravdanje: „Sava je u tom smislu još ortodoksniji od mene”!

Petar Škundrić (64) rođen je u Gračacu. Doktorirao je na Tehnološkom fakultetu u Beogradu. Redovni je profesor tog fakulteta i član Predsedništva Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije i predsednik njenog Političkog saveta.

U martu mu je, pri rekonstrukciji Vlade Srbije, zvanje ministra zamenjeno ulogom savetnika premijera za energetiku. Septembra 2010. izabran je za predsednika Sportskog društva Crvena zvezda.

U braku s Ružicom ima dvojicu sinova: Miloša (33) i Vladimira (31), a od Miloša dvogodišnju unuku Milu.

O čemu ste sanjali dok ste odrastali?

Tri meseca posle rođenja roditelji su me odneli u Gorjane kod Đakova. Bili su, sa nas petoro dece, u jednom od onih vozova bez voznog reda kojima je jedan deo ljudi iz pasivnijih krajeva koloniziran u Slavoniju i Vojvodinu. U život sam ušao sa željom da završim najvišu školu. Čitao sam sve o Nikoli Tesli zbog onoga što je činio, ali i zbog lokalpatriotizma. Ličanin je kao i ja.

Od kada ste u Beogradu?

U Beograd smo se doselili 1962. Upis u Petu beogradsku gimnaziju je već bio završen. Kad sam pokazao svoje ocene direktorki Ljubici Topisirović, a tu su bile samo petice, ona mi je kazala: „Upisan si!” Odužio sam joj se odličnim uspehom.

Kad ste ušli u politiku?

Bio sam član Saveza komunista od trećeg razreda gimnazije. To je porodično vaspitanje. U našoj kući se uvek pričalo o socijalnoj pravdi, koje je više bilo u Jugoslaviji, nego što je to slučaj danas. Majka mi je govorila: „Gde god dođeš, napravi sebi kuću”. Time mi je, u stvari, kazala da nikad ne činim ništa loše, već samo dobro da bi me ljudi poštovali.

A socijalna pravda i 1968?

Bio sam, kao student, partijski sekretar Konferencije SK Tehnološkog fakulteta. Ali, bio sam i aktivni učesnik tih demonstracija. I, kao svi mladi ljudi, opsednut revolucionarnim idejama u odnosu na tadašnju praksu. Išao sam na Filozofski fakultet da slušam vatrene govore profesora Mićunovića protiv desnih skretanja, a danas smo obojica predsednici političkih saveta svojih stranaka. Ipak, sve se završilo pomirenjem s Titom i kozaračkim kolom u kome sam bio i ja.

Kako ste doživeli umiranje SKJ...

To se dogodilo u maju 1990. U Beograd su tada došli samo delegati iz Srbije, Crne Gore, Makedonije, Bosne i Hercegovine i poneki delegat iz Hrvatske. Tada sam obavljao dužnost generalnog sekretara CK. Tim zasedanjem je prestao da postoji SKJ. Bio sam pogođen time što s političke scene odlazi partija koja je bila okosnica objedinjavanja svih jugoslovenskih naroda.

...a kako rađanje SPS-a?

Doživeo sam to kao novu šansu levih strana. Bio sam prvi generalni sekretar SPS-a. Tada smo imali 467.000 registrovanih članova, a sad nas ima oko 200.000.

Kakav je bio Milošević?

Vrlo duhovit, brzomisleći i veoma otvoren. Naša saradnja je bila veoma korektna. Nije se svodila na naredbe predsednika generalnom sekretaru. Ipak, odbio sam njegov zahtev da budem predsednik vlade, priznajući da taj posao ne mogu da radim zato što ga ne znam! I tada smo se opredelili za profesora Dragutina Zelenovića.

Potom Vam se izgubio trag...

S Miloševićem se 1992. nisam složio oko nekih principijelnih pitanja. Recimo na spoljnjem planu. Smatrao sam da moramo više da se okrećemo Evropi, posebno Nemačkoj i Rusiji, što nije ništa novo. To je i Nikola Pašić govorio. A Milošević je smatrao da bi naše ključne probleme trebalo da rešavamo kroz dobre odnose sa Amerikom.

Da li je bilo još neslaganja?

Jeste. Bio sam protiv uvođenja školarina i participacije u primeni zdravstvene zaštite. Za mene je to bilo delimično odustajanje od programskih načela. Smatrao sam da smo dobili veliko poverenje naroda i da na to moramo da odgovorimo na najbolji način. A posle toga sam odlučio da ostanem član stranke, ali da više ne prihvatim nijednu političku funkciju!

Kako ste im to objasnili?

Rekao sam im: „Neću se vraćati u političku operativu dok ne izgubite vlast, jer do tada vam i nisam potreban! Kad izgubite vlast, onda mnogi od vas neće više biti u SPS-u, jer će preći u partije koje će dobiti vlast. Tada, eto mene nazad da se ponovo, sa onima koji to žele, borim za društvo socijalne pravde”. U Glavni odbor SPS-a vratio sam se posle osam godina, u drugoj polovini 2000.

Da li ste Vi doveli Ruse u Zvezdu?

Ne volim nikad sebe da ističem u prvi plan, ali kad me konkretno pitate tako ću i odgovoriti: da, učestvovao sam u dogovorima s Rusima. „Gaspromnjeft” sponzoriše Crvenu zvezdu, a planirana je i zajednička izgradnja stadiona s poslovnim centrom. Naše sportsko društvo bi tada trebalo da bude i finansijski moćan sportski kolektiv s 27 klubova. Zvezda će uvek biti većinski vlasnik svoje imovine.

A kad će fudbaleri biti vlasnici neke titule?

Moje je da brinem o onome što je svim ekipama Zvezde potrebno za miran rad bez materijalnih briga. A kad je o fudbalerima reč, mislim da u Robertu Prosinečkom imaju talentovanog i mudrog trenera koji će umeti da ih vodi na najbolji način. Tu je i jedan od najboljih mladih fudbalera Srbije, a kažu mi i Evrope, Srđan Mijailović (17) koji bi sledeće sezone trebalo da zablista u punom sjaju kao centralni vezni igrač.

Kakva je Vaša finansijska moć?

Kad sam se oženio fakultet mi je obezbedio stan i trebalo je da dobijem stanarsko pravo. Ali, u to vreme mi je umro tast, pa je moja supruga nasledila pola ortačke kuće. Zbog toga sam se odrekao prava da se uselim u stan, jer sam smatrao da možemo da se smestimo u taj deo kuće, koji je pripadao tastu, a nešto smo i dogradili. Kad mi je, kao članu Centralnog komiteta SKJ, ponuđeno da pređem na Dedinje, i to sam odbio. Sve što imamo u porodici je isključivo rezultat našeg rada.

A šta je Vaše bogatstvo?

Ako se porodica podrazumeva, onda su to putovanja po Evropi i svetu. Upoznao sam najznačajnije ljude iz nauke, posebno u oblasti hemije i tehnologije, a i u politici. I to mi je ispunjavalo život. Bilo je zanimljivo razgovarati sa velikim brojem istaknutih ličnosti, kao što su Vili Brant, Radživ Gandi, Gadafi, Berluskoni, Putin, Medvedev... Družio sam se, a i danas se družim, sa istaknutim naučnim radnicima, umetnicima i sportistima iz zemlje i sveta.

Čime popravljate ukus života?

Volim druženja. Tu potrebu nosim iz porodice. Bilo nas je petoro dece, pa nas je, kad se okupimo jedanput mesečno, bilo tridesetak. Lepo mi je i s prijateljima. Sad volim da prošetam s unukom. Prijaju mi odmori i duge šetnje na planini. A volim i da se usamim i tada slikam. Da nisam otišao u nauku i politiku, sigurno bih bio slikar. Otkako su mi se rodili sinovi razbio sam sve moguće strahove. U tome sam video kontinuitet, nastavak i svog života.