Neodlučna koalicija ohrabruje Gadafija

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Situacija na libijskom frontu pokazuje da su vojnici – prognozirajući da intervencija protiv režima pukovnika Muamera Gadafija neće biti jednostavna, a pogotovo brz poduhvat – bili dalekovidiji od političara.

Slanje „oficira za vezu” iz Britanije, Francuske i Italije, koji će biti kod pobunjenika, u najnovijoj analizi „Njujork tajmsa” uzima se kao novi dokaz opravdanosti ovih procena, od kojih je najbrutalnija, po svojoj direktnosti, bila ona koju je, dok se o intervenciji još razmišljalo, izrekao američki sekretar za odbranu Robert Gejts: da svakom generalu koji je za tako nešto „treba pregledati glavu”.

Uverenje da se „libijska operacija” neće završiti brzo, kako je „Tajmsu” izjavio neimenovani „viši ambasador NATO-a”, sada dele „svi vojni zapovednici”. Slanje četrdesetak oficira, koji se veoma naglašeno ne predstavljaju kao instruktori, pomenuta analiza smatra najnovijim u seriji signala da je kampanja NATO-a postala nedelotvorna, pogotovo od poslednjeg dana marta, kada je Amerika operativno komandovanje prenela u nadležnost NATO-a.

Pobunjeničke formacije od tada nisu zabeležile značajniji uspeh i njihova ofanziva je zaustavljena. Promena taktike Gadafijeve vojske, koja je umesto vojnih oklopnih vozila, svoje oružje montirala na civilne kombije i kamionete – na isti način kao i pobunjenici – ostavila je avijaciju NATO-a ne samo bez ciljeva, nego i načina da obavlja glavnu svrhu svoje misije, zaštitu civila, koji su, prema najnovijim izveštajima, u Misurati sada izloženi dejstvu zabranjene, veoma ubitačne kasetne municije.

„Njujork tajms” ukazuje i na podele u NATO-u koje slabe efektivnost intervencije legalizovane rezolucijom Saveta bezbednosti. Od 28 članica saveza, u vazdušnim napadima učestvuje samo šest, od čega Francuska i Britanija obavljaju polovinu posla, a Danska, Norveška, Belgija i Kanada ostatak.

Američki avioni, koji su zadali početne udare po libijskim aerodromima i protivvazdušnoj zaštiti, ne učestvuju više u akcijama. Zvanično, oni su „u pripravnosti” i poleteli bi ako operativna komanda to od njih zatraži, ali, kako ukazuje „Vašington post”, odziv u takvoj situaciji „ne bi bio automatski”.

Predsednik Barak Obama je nedvosmisleno poručio da SAD ne žele da učestvuju u još jednom, za Ameriku trećem ratu na Bliskom istoku, pa otuda među pobunjenicima u istočnoj polovini Libije nema američkih instruktora, niti oficira za vezu. Tamo su aktivni jedino civilni operativci CIA.

Američku ulogu „na zadnjem sedištu”, i činjenicu da volan u jednoj operaciji NATO-a prvi put nije u njenim rukama, potvrđuje i objava da će Vašington pobunjenike pomoći sa 25 miliona dolara, namenjenih „zaštiti civila”, što je formulacija koja sugeriše da nije reč o oružju. U isto vreme, u američkim bankama je zamrznuto 33 milijarde dolara Gadafijevog režima, od čega pobunjenici traže bar deo, da bi „mogli da plaćaju račune”.

Situacija u kojoj istaknute zemlje NATO-a poput Nemačke, Italije i Španije ne učestvuju u vojnom delu jedne intervencije alijanse, za neke analitičare jeste i novi dokaz da je ovaj pakt postao „savez a la kart”, odnosno samo „koalicija voljnih”, u kojoj članice biraju da li će u nekoj akciji biti angažovane ili ne.

„Čim je izašao izvan svog područja, NATO je prestao da bude alijansa”, citira „Njujork tajms” Fransoa Heiszburga, eksperta pariske Fondacije za strateška istraživanja. „U njegovom području (Evropa), to je bilo partnerstvo sa neograničenom odgovornošću. Ali sada, kada je domet globalni, o svemu mora da se pregovara.”

Tomas Valasek, vojni ekspert iz londonskog Centra za evropsku reformu, NATO poredi sa američkom političkom partijom. „To je koalicija zemalja sa uglavnom istim interesima, ali različitim pogledima.”

U štabu NATO-a ovakve ocene se odbacuju kao netačne. „Nema nikakvih sumnji u postojanje kolektivne volje u NATO-u da sprovede rezoluciju UN o Libiji”, izjavila je Oana Langesku, portparol alijanse. Po njoj, to se vidi po učinku tronedeljnog komandovanja iz alijanse nad operacijom, koje je donelo „postojano degradiranje Gadafijevih mogućnosti da napada sopstveni narod i postepeno pojačavanje pritiska na njegovu vojsku”.

Ali i ona priznaje da „ne postoji isključivo vojno rešenje krize”: intervencija samo održava pritisak da se dođe do uverljivog političkog raspleta.

Gadafi je ovakvu situaciju iskoristio da iznese svoju ponudu za pregovore, sa računicom da bude deo političkog rešenja, što su pobunjenici odbacili, insistirajući da razgovori mogu da počnu tek kad on ode sa scene.

Očigledno je međutim da podele u NATO-u Gadafija ohrabruju da izdrži, pri čemu i on i njegovi protivnici polaze od toga da vreme radi za njih.

Ko je u pravu – pokazaće vreme.

Milan Mišić

-----------------------------------------

Libijski oficiri predali se Tunisu

Tunis – Trinaest libijskih oficira i vojnika, među kojima i jedan general, predali su se danas tuniskoj vojsci na graničnom prelazu Vazin kod grada Dehiba, javila je tuniska državna agencija TAP, a prenosi Tanjug. Pobunjenici su juče prema izjavama očevidaca u tuniskom južnom pograničnom gradu Dehiba preuzeli kontrolu libijske strane ovog graničnog prelaza nakon borbi sa snagama lojalnim Muameru Gadafiju, javio je Rojters.