Pričam ti priču

U danima koji su iza nas povremeno smo bacali pogled na ekran sa kojeg je TomaNikolić, lagodno leškareći ogrnut ćebencetom, više nalik paši i subaši nego zadrtom revolucionaru, izgovarao čuvene sentence o pravdi. Ni snimci iz bolnice nisu delovali uverljivo, ma koliko bolnički ekipaž sa sve cevčicama i infuzijom delovao onespokojavajuće. Tomin gorčikavi osmeh s ukočenom gornjom usnom, koja je ušla, kao oblik ostrvskog uzdržanog ponašanja, u englesku poslovicu: „Drži čvrsto stisnutu gornju usnu da niko ne vidi šta misliš i šta osećaš” nije me ubedio u iskrenost namere.

Svi smo bili svedoci jedne farse, lažnog mirakula i misterije u porti crkve koju je Nikolić sklepao od istog onog stiropora. Odigravalo se pred svima nama jedno amatersko pozorište, nečasno u nameri da aludira na hrišćansko stradanje, pogrešno zamišljeno u nehrišćanskom činu da se naudi sebi, svom telu, zdravlju i životu i to baš u nedelji koja nosi radost vaskrsenja.

Iza ovakvog čina krije se svojevrsna mitomanija i narcizam, verovanje da će pokeraškim blefiranjem velikog poteza moći da se utiče na javni život i istoriju. Ne kažem da nije bilo ličnosti koje su svojom harizmom, zadivljujućom pronicljivošću i vizionarskim uvidom uspele da pomere planinu, ali Toma nije iz te priče. Sva njegova sličnost sa Gandijem je neumesna, jer Gandijev koncept nenasilja, koje je smatrao najmoćnijim i najgenijalnijim oružjem što ga je čovečanstvo izmislilo, nema nikakve veze sa nasiljem nad sopstvenim zdravljem. Gandi je smatrao da je u nenasilju najvažnije čovekovo dostojanstvo koje zahteva da bude priznat jedan jedini viši zakon – snaga duha, a bojim se da je u ovom našem slučaju duh jadno odletuckao u nepoznatom pravcu.

Nije prvi ni poslednji put da politika kroz religijske prizore, mitove i basne s naravoučenijem traži sopstveni legitimitet te da se rukovodi tim opšte poznatim pričama smeštenim duboko u svest ljudi, pa shodno tome podložnim (zlo)upotrebi. Novi svet jeste mesto u kojem je fikcija prodrla u kompaniju tako da postepeno oblikuje novu ekonomiju prema prilično čudnim pravilima. Velike svetske kompanije rabe određena folklorna i mitološka obeležja kao što su poslovice, recepti, rituali, legende. One imaju svoje likove – junake, lude, varalice, kao i elemente zapleta – prevare, kazne nesreće, greške, sukobe koje srećemo u drevnim mitovima i koji dobijaju posebno značenje u svetu globalizacije i hiperkonzumacije. Odiseja se, na primer, ponovo iščitava i prepravlja za potrebe kompanija zainteresovanih za svet heroja, bogova, čarobnica i zmajeva. Odisejeve dogodovštine prebacuju se na plan liderstva i terorizma, dovode u vezu s položajem žene u kompaniji, građenjem identiteta, upravljanjem emocijama. Jedna kompanija se u svom marketingu poslužila bajkama i upotrebljivim tačkama u njenom narativu. Priča o pijaci na kojoj je sve na prodaju osim časti, ili ona o tome kako pretvoriti poraze u uspehe, a neprijatelje u prijatelje. Ili priča „sam protiv svih”.

Na sličan način mitovi se koriste i u politici, gde korporacije, političke stranke, prodaju svoju robu, ideje. Talentovani prodavac treba da nas ubedi da kupimo ono što ne želimo i što nam nije potrebno. To je savršena ilustracija uspešnog političkog marketinga koji vidi prodaju kao pozorišnu scenu na kojoj će razmena određenih iskustava povezati buduće glasače.

No sve bi to na pijaci ideja imalo smisla da se iza Tomine mitologije ne krije onaj raspukli biblijski praporac koji zveči. Što reče Ajnštajn kad su ga pitali gde zapisuje svoje misli, u blokče ili u posebnu svesku. Misao je jedna tako retka stvar.