Slavno venčanje i neslavno vojevanje

Jedna od mojih omiljenih latinskih sentenci, pored one da stari Rimljani jeđahu ležeći, jeste izreka o gloriji mundi. Prolazna je svetska slava. Sad je ima sad je nema, kolo sreće okreće se.

Događaj koji besmrtnu latinsku mudrost ozbiljno dovodi u sumnju jeste englesko venčanje prinčevskog para, čiji smo direktan prenos pomno pratili nažalost preko malih ekrana. Televizija je monopolizovala sliku, ali je zato lišila refleksije koju ovde dodajem sa zakašnjenjem, kao prilog nezaboravnom snimku. Svi satovi su bili namešteni na ono vreme koje je po kraljičinoj volji, drveće doneseno ko zna odakle posađeno je duž prolaza u katedrali, damama s neverovatnim šeširima, koji su se na glavi držali isključivo pomoću Hudinijevih trikova, diskretno je naložen jedino prihvatljiv tonalitet od bež do boje lavande. Ekscesi u vidu crvene, šerpa-plave ili ne daj bože drečavo narandžaste prećutno će biti sankcionisani izbegavanjem ili, pri eventualnom pozdravljanju, hladnim pružanjem dva prsta umesto cele šake.

Imperija je toga dana zablistala u punom sjaju. Njoj vreme, sudeći po brižljivo pripremanoj i maestralno izvedenoj svadbenoj ceremoniji, nije dodalo ni trunku korozije, potvrdivši tako reči mog omiljenog pisca: tamo gde nema britanske vlasti, tamo nema stvarnosti, tamo je vakuum.

Kočije sa mladim tek venčanim parom, svet koji kliče i čeka prvi bračni poljubac s kraljevskog balkona, sve je to ličilo na Pepeljugin san i javu. Oni skloni melanholičnoj meditaciji sigurno će se zapitati šta s tolikom slavom, kako izgleda život sa njom i u njoj. Kad ideš u kupovinu, kad poželiš da se napiješ i plačeš na javnom mestu, kad ti se neki rođak u kretenski štraftastim, okraćalim pantalonama, koji rže dok se smeje i redovno te bruka na javnim proslavama, najavi u Bekingemsku palatu. No, pustimo da mladi par ode romantičnim kolskim putem do svog ekološkog imanja na kojem su čak i bojleri drveni i poželimo im (ne baš u razmerama Henrija Osmog) bar malo skandala, bez kojih je život bljutav i nema nikakav ukus. Eto izuzetka od zlatnog rimskog pravila narečenog u sentenci!

U svim drugim slučajevima, slava je prolazna, i više nego što treba i što možemo da pretpostavimo.

Još jedan nedavni događaj zaokupio je medijsku pažnju – hvatanje generala Mladića. Novinari, ti inteligentni mangupi, često su, jednu pored druge, postavljali ratne fotografije bivšeg vojnika–generala u čijim očima i kretnjama, kao uostalom i kod svih uniformi (neka mi oprosti bog Mars lično), ima prilično osionosti koja se u mnogim slučajevima graniči s ludilom. A onda, iz naših i dalje čupavo–vunenih vremena, izgubljen, mutan pogled uhvaćene zverke sa kačketom, koja ne zna gde se nalazi.

Čovekov život je kratak ali dovoljan za grešku. Jedna greška je dovoljna da se precrta ceo život i da se zbog toga do poslednjeg dana nosi svoj krst. Ta greška je isto što i samoubistvo, samo raspoređeno u vremenu.

Kada su tvrdili da je slava prolazna, Latini su je sigurno zamišljali kao krug, loptu koja se okreće i podseća da u čoveku može postojati više bića – dete, najokrutnija zver, prosečan malograđanin brižan za svoj stomak, svetac. Svako od njih dočeka svoje vreme da izađe na psihičku scenu i izdaje naredbe. To je polje za greške i razočaranja, za velike drame. Često čitamo kako je neko streljao u ime otadžbine, pucao u potiljak, ubijao nožem, a onda nastavio da živi kao solidan sused, marljiv službenik, poslušan vojnik, dobar deka koji voli decu i cveće, i ekologiju. Sve su to mnoga lica gospođe Glorije ili Slave: biti marljiv, vredan, lepo vaspitan, otmen.

Za svakog od nas, ona znači nešto drugo. Neka žena: „Slava, to je moj muž”. Pisac Kami je tvrdio da se oseća slavno kad govori francuski. Tuareg: „Slavan je naš poglavica koji uvek može da prizove kišu”.