Tragikomičnost bede

Vasilij Sigarev je verovatno najautentičniji među ruskim predstavnicima "in-yer-face" dramaturgije, čije osobenosti "Zmijsko leglo" nesporno zadržava, u pogledu tretmana likova sa društvene margine, provokativno ekplicitnih prikaza seksualnih činova i nasilja, itd. Tekst "Zmijsko leglo" analizira porodične i društvene odnose u periodu društvene tranzicije u Rusiji, sa ozbiljnim dozama crnog humora; likovi i situacije su precizno i vešto konstruisani, u izvesnoj meri blisko dramskim tekstovima Nikolaja Koljade, čiji je Sigarev bio student.

Predstava Ive Milošević je ostvarena u čvrstim okvirima naturalizma, sa specifičnom koegzistencijom surovosti i poetičnosti, na čijim se permanentnim kontrastima gradi poetska poenta. Scena predstavlja porodični stan, neuredan i prljav (scenograf Gorčin Stojanović), podeljena je na tri dela, kuhinju, dnevni boravak, kupatilo, što omogućava da se, u nekoliko navrata, paralelno odvija više radnji. Glumci uglavnom jasno i zaokruženo grade likove, čiji su životi natopljeni bedom i alkoholnim eskapizmom. Feđa Stojanović igra Ćaleta, rezigniranog i nezainteresovanog za okruženje, a groteskno brižnog prema televizoru koji je nedavno kupio. Ova opsesivna pažnja prema televizoru je, sa jedne strane, bogat izvor scenske komike, dok sa druge predstavlja ubedljivu metaforu sumornog besmisla i tuge koji definišu njihove živote. Gorica Popović igra majku Zinu, takođe umornu, razočaranu, istrošenu, a Jelena Ilić oblikuje lik ćerke Svetke, energične, drčne, brutalno bezosećajne, što je i posledica drastične razlike između užasno sputavajućih materijalnih okolnosti i intenzivne želje za bogatijim životom. Svetkinog inferiornog, u osnovi nežnog i povučenog supruga Genu igra Bojan Žirović. Lik Genovog rođaka Edika (Andrija Milošević) je nešto bleđi, jer je stereotipno oblikovan – obučen u tamno odelo on želi da istakne svoju nepripadnost njihovom svetu, nadmen je i samo formalno ljubazan. U jednom trenutku radnje, kada Edik ostalim likovima priča neki vic, glumac koristi banalne komične trikove, putem kojih od publike izmamljuje smeh, predvidivo i sasvim nepotrebno.

Milutin Milošević igra dvadesetdvogodišnjeg sina Andreja, koji se nakon sedam godina zatvora vraća u porodični dom, očigledno željan ljubavi i bliskosti, a nailazi samo na konflikte, mržnju, nerazumevanja. Glumac jasno oblikuje Andrejevo nezadovoljstvo zbog ovakvog stanja, putem jedne izražajne, neme isključenosti iz njihovih neprestanih svađa. Njegova očajnička želja da nadoknadi propušteno detinjstvo je izuzetno emotivno postavljena, što će kulminirati u trenutku kada on nalazi sanke, simbol mladosti koja je nepovratno izgubljena. Ta nostalgija za neodređenim i nepostojećim, u kombinaciji sa osećanjima totalne dezorijentacije i beznađa formiraju poetsku osnovu predstave. "Zmijsko leglo" Ive Milošević uspeva da markantno predstavi suštinu imaginacije Vasilija Sigareva, bliske ciničnoj, postideološkoj bazi pisaca generacije iks, jednu opipljivu poeziju očaja, tragikomičnosti bede i besciljnog tumaranja po egzistencijalnom mraku.