Prva transplantacija nogu

Agencijska vest da su španski hirurzi prvi u svetu presadili obe noge pacijentu koji je izgubio donje ekstremitete u nesreći, izazvala je veliko interesovanje. Isti tim hirurga svetsku pažnju i slavu dobio je kada je uradio prvu transplantaciju lica u Španiji 2009. godine. Sada sudr Pedro Kavadas i njegov tim napravili još jedan revolucionaran korak, ali su u prognozama uspešnosti operacije mnogo oprezniji, jer je reč o izuzetno komplikovanoj intervenciji. Osim da je operacija odobrena 2010, zvaničnici nisu želeli da pruže nikakve informacije o donoru ni o pacijentu. Lekari će tek za mesec dana znati da li je zahvat bio uspešan ili ne, saopštio je tamošnji direktor Nacionalne organizacije za transplantaciju.

Naši mikrohirurzi su takođe oprezni u prognozi ove izuzetno složene intervencije, ali kažu da bez takvih ekstremnih poduhvata, koji laicima izgledaju kao medicinski egzibicionizam, nema napretka medicine. Iskusni mikrohirurg, ortoped iz Kliničkog centra Srbije, objasnio je da treba praviti razliku između transplantacija, kada se organ uzima sa kadavera, osobe u stanju moždane smrti, i replantacija, kada se prišiva sopstveni deo tela, odsečeni prst, stopalo, šaka…

U svetu je prva uspešna transplantacija ruke urađena još u januaru 1999. godine u američkom Lusvilu, ali daleko od toga da su ove intervencije postale rutinske.

Kod nas, u Kliničkom centru Srbije i na mikrohiruškom odeljenju Urgentnog centra gotovo su svakodnevne replantacije, prišivanja prstiju ili delova ruke ili noge, jer se građani često povređuju u radu na polju, ali i korišćenjem električne testere.

„Kada čovek odseče svoj prst ili ruku, a kada mi mikrohirurzi to replantiramo, to je njegovo tkivo i nema opasnosti od odbacivanja, kao u slučajevima kada se prišiva nečiji drugi organ. Suština je da se ovim pacijentima daju velike količine lekova, koji sprečavaju odbacivanje organa, a tom terapijom se smanjuje biološka odbrana organizma, pa se otvara prostor za infekcije. Zato se postavlja pitanje opravdanosti transplantacije ruke ili noge, procenjuje se kolika je dobit, a koliki je rizik, jer čovek može da živi i sa jednom rukom. Kod transplantacije ruke nije toliko problem spojiti vene i arterije, koliko je teško spojiti tetive i nerve, da bi ta ruka „radila”, objasnio nam je jedan od lekara beogradskog mikrohirurškog tima.

Ovdašnji lekari kažu da su španske kolege uzdržane u prognozama, jer se plaše imunološkog odgovora organizma i odbacivanja prišivenih nogu i niza komplikacija koje mogu da slede. Jer ovde je reč o transplantaciji nogu iznad kolena, o ogromnoj količini mišićne mase, pa je rizik odmah veći.

O. Popović