Ljudi kriju svoju muku

Komšije iz ulaza, oni koje srećemo u samoposluzi, u raznim čekaonicama, prevozu, bioskopu, školi, na parkingu, ulici – junaci su zbirke kolumni „Jednostavni ljudi” glumice Ivane Mihić, objavljivanih na stranicama „Politike”. „To su oni koji primaju prosečne ili niže plate, prosečne ili niže penzije, oni koji čekaju na birou rada ili su bez posla i bez motiva. Pokušavam da njihove probleme predstavim čitalačkoj publici u punom značaju i ozbiljnosti”, objašnjava glumica za naš list.

Dobijali ste pisma od čitalaca „Politike” kao reagovanje na Vaše kolumne. Šta su Vam pisali?

Dobila sam i dobijam mnogo pisama, što me uverava da se ljudi ne samo prepoznaju u mojim kolumnama, već i da im one znače podršku. Neka od tih pisama su objavljena u „Politikinoj” rubrici „Među nama”, kao i u pogovoru knjige. Dosta komentara mi stiže i na Fejsbuk, a veoma su mi zanimljivi oni na sajtu „Politike”. U početku je bilo i smešnih komentara kao na primer „čudno, plavuša a ume da piše” ili „glumicama ovde nije mesto” ili „otkud Ivana pripada kulturi, ona pripada zabavi”.

Kakvu ste reakciju ovim kolumnama želeli da izazovete kod čitalaca?

Dok pišem, ne razmišljam o tome kakve će reakcije izazvati. Pišem ono što osećam da je „u vazduhu”, osluškujem ljude, razgovaram sa tim jednostavnim svetom kako bih saznala kako žive, šta im smeta, šta ih ljuti, šta ih koči, koje su njihove radosti, tuge, strahovii koja ih je muka pritisla.

U jednoj kolumni kritikujete štampu, odnosno ljude koje novine stavljaju na naslovne strane i o kojima pišu. Šta još zamerate medijima?

Mediji često zaboravljaju na težinu, pa samim tim i na odgovornostjavno izgovorene ili napisane reči. Zaboravlja se koliku štetu može da napravi nedovoljno proverena informacija. Novine i časopisi su puni sumnjivih tvrdnji, neproverenih vesti, ružnih ili montiranih afera. U kolumni „Kiosk” govorim o tome.

Knjiga „Jednostavni ljudi” je Vaše treće delo kao pisca. Kako ste se okrenuli pisanju i da li Vas je možda to što niste dovoljno angažovani u glumi pokrenulo na pisanje?

Nije „možda” već je sigurno i to u pitanju, jer nisam ni približno onoliko angažovana u glumi koliko bih želela. Opet, da sam bila više angažovana kao glumica, možda ne bih imala vremena za sve ostale stvari koje su mi proteklih godina donosile zadovoljstvo kreativnog rada. Već skoro petnaest godina bavim se i filmskom produkcijom, a nekako sam uspela da pronađem vreme i u protekle dve godine odigram uloge u serijama „Priđi bliže”, „Moj rođak sa sela”, predstavi „Elvis je živ”, u TV drami „(Samo)ubica” iz serijala „Zaboravljeni umovi Srbije”, a upravo snimam TV seriju „Vojna akademija”.

A. Marinković