Strategija

Živeti u blizini Beograda ima svoje prednosti. Lako i brzo se stiže u šoping, na velike sportske i estradne spektakle, na najznačajnije kulturne i umetničke događaje. O zabavi i noćnom životu i da ne govorimo.

Ali, živeti u sredinama nadomak Beograda ima mnogo više mana. Zato što je život u njima monoton, nekako siv i bez događanja. A takav je zato što ne može da se odupre bleštavilu velegrada. Ili ne ume...

Šabac je na neki način izuzetak. Iako u neposrednoj blizini i Beograda i Novog Sada, to je grad koji ima prepoznatljivost. Ima miris i ukus, ima dušu. A kako se brani od sivila prosečnosti i učmalosti? Kulturom i sportom. Svi znaju za Metaloplastiku, nekada najbolji rukometni klub na svetu. Na kapiji Biblioteke šabačke stoji godina 1847. a u grbu Šabačkog pozorišta 1840. godina. Prva zabeležena pozorišna predstava u Srbiji izvedena je u šabačkom selu Nakučani na Petrovdan 1833. godine.

Potrošački mentalitet vremena u kome živimo iznedrio je u malim sredinama katastrofalnu kulturnu politiku: dovoljno je na tržištu kupiti gotov proizvod – knjigu, pozorišnu predstavu, koncert...

Zašto bismo se mi mučili kad kulturu i umetnost možemo da kupimo u Beogradu? A kupićemo ono što je jeftinije, ipak. I onda, umesto kvalitetne pozorišne predstave, kupimo tezgu sa prepoznatljivim TV facama. Zato što dobra predstava košta 500.000–1.000.000 dinara i ne garantuje punu salu. Ova pogubna kulturna politika uzima dušu manjim sredinama, naročito onima blizu prestonice. I dvosmerna je.

Još uvek je u Beogradu legitimna ideja da se sva pozorišta u Srbiji ukinu, da ostanu samo zgrade u koje će dolaziti umetnici iz Beograda i izvoditi svoje umetničke programe. Kako se braniti od ovakvog i ovolikog neshvatanja pravog značenja čuvene fraze – zadovoljavanje kulturnih potreba.

Odgovor je jednostavan: ne isključivo kupovinom, nego proizvodnjom! Proizvodnjom kulturnih dobara. Da bi se proizvela jedna pozorišna predstava, potrebni su, osim glumaca i reditelja, još kompozitori, muzičari, slikari, dizajneri, da ne govorim o piscima bez kojih se posao ne može ni započeti.

Potrebna je osmišljena, kontinuirana, strategija koja će omogućiti umetnicima da žive i stvaraju u tim sredinama, ili bar da se u njima što duže zadrže. U Nemačkoj, na primer, najbolje predstave nisu uvek iz Berlina. Češće nisu, nego što jesu. Ovakav put, naravno, košta više i ne daje rezultate preko noći. Zna se, međutim, da je nekultura mnogo skuplja od kulture, a valjda ono što radimo ne radimo samo za sebe, nego i za naše unuke.

Šabac uspeva da se izbori sa ovim provincijalnim mentalitetom. U njemu su našli razlog da žive i pisci i glumci i slikari i muzičari. Doduše, tamo gde se deli novac za kulturu još uvek se sabiraju jabuke i kruške. Stalno se mere i upoređuju finansijska sredstva za programe pozorišta, biblioteke, muzeje...

A jednostavno je: pozorišta se upoređuju sa pozorištima, biblioteke sa bibliotekama... No, kako je u drugim gradovima, kod nas je sjajno. Niko nije savršen!

Autor je direktor Šabačkog pozorišta