U potrazi za novcem Mančester junajted ponovo na berzi

U potrazi za novcem, američka porodica Glejzer, predvođena glavom Malkolmom, odlučila je da se posle šest godina ipak odrekne dela Mančester junajteda.

Spas pred stezanjem finansijskih omči hedž fondova, banaka i ko zna kojih još poverilaca potražiće se na Singapurskoj berzi: do kraja godine, inicijalnom javnom ponudom (prethodno ograničen udeo), za oko 600.000.000 evra prodaće se 25 odsto akcija „crvenih đavola”, neophodnih da se nos drži iznad površine.

Logično i nelogično

A, evo, već šestu godinu uzastopno list „Forbs” ( i ne samo on) proglašava Mančester junajted za najvredniji klub na planeti. Dosta nelogično, priznaćete, a u stvari sve je veoma „logično” u još uvek vladajućem globalnom ekonomskom poretku.

Malkom Glejzer je 2005. za oko milijardu današnjih evra, pazario engleskog premijerligaša. Klub se do tada nalazio na Londonskoj berzi (od 1991.), ali pošto je prešao u ruke privatnika nije se više „listirao” na jednom od najčuvenijih svetskih tržišta hartija od vrednosti.

U ceo poduhvat preuzimanja američki milijarder je ušao koristeći zajmove hedž fondova (kamata 16,25 odsto) i banaka, plasirajući u posao tek nešto više od 10 odsto sopstvenog kapitala.

I tu se odmah zavrtela igra između profita i bankrota, u kojoj je ovaj prvi iz godine u godinu gubio bitku.

Na jednoj strani klub Nemanje Vidića predstavljao je mašinu za pravljenje para: komercijalni poslovi (vodi ih bivši bankar „DžP Morgan” Edvard Vudvord), kao što su globalna sponzorstva i licencni ugovori, za šest godina su se duplirali i stigli do 342.000.000 evra, pa tv-prava, prodaja igrača, pun stadion „Old traford”, od učešća u Ligi šampiona prošle sezone zarađeno je 53.200.000 evra, itd.

Ali, „izlaz” je mnogo suroviji. Iako je ukupan prihod (Mančester junajted je po „Dilojtu” treći iza Reala i Barselone) u junu 2010. bio 327.000.000, a profit 83.600.000 evra, kada se podvukla crta i poplaćalo (plate igrača odnesu 46 odsto sume) sve ono da se ne bi katanac stavio na bravu, saopšteno je da od zarade ne da nema ništa, nego je gubitak u periodu jun 2009. – jun 2010. bio 96.000.000 evra!

Pre godinu dana Malkolm Glejzer je založio obveznice kluba i od banaka dobio kredit od 580.000.000 evra. Sa ovim novcem krenuo je u refinansiranje duga (krajem 2010. 900.000.000 evra) prema hedž fondovima. Klub je saopštio da je ovoj vrsti investitora isplatio (nije rečeno kako) 251.000.000 evra i tako se rastosiljao krvničkih kamata. Na prvi pogled odlična zamisao da se preživi da nema jednog „ali”. Ono se ogleda u tome što založene obveznice dospevaju 1. februara 2017, a godišnja kamata Glezjera košta čak 52.000.000 evra!

Beg u Aziju i navijači

Paraleno sa svim ovim na Ostrvu su Amerikanci neprestano bili na udaru kritika navijača („sirotinje raje” u organizaciji „MUST” i bogataša u „Crvenim vitezovima”) zbog načina vođenja poslova. Silne titule („crveni đavoli” ih u nacionalnom prvenstvu imaju ukupno 19, a u Ligi šampiona tri, računajući i Kup šampiona 1968.), od kojih je nekoliko osvojeno i pod Amerikancima, povremeno su ublažavale napade, ali ih nikada nisu zaustavile. Glejzerovi su stalno odbijali i ozbiljne (išle su i do 1.500.000.000 evra) i one druge ponude da prodaju klub, tražeći za njega više od dve milijarde evra.

„Beg u Aziju”, u suženom manevarskom prostoru, nametnuo se kao jedino moguće rešenje, ako ne dugoročno, onda kao kupovina vremena sigurno. Mančester junajted od procenjenih oko 330.000.000 navijača u najmnogoljudnijem kontinentu na planeti ima više od polovine, a od 1974. (pre svih ostalih velikana) stalno je na turnejama u ovom delu sveta.

Naravno, akcije neće kupovati oni sa šalom i u Runijevom ili Vidićevom dresu, već investitori namerni da postanu značajniji vlasnici dela najpoznatijeg svetskog „zaštitnog znaka.”

Zašto baš Singapur, a ne Njujorška ili Londonska berza, kad su vlasnici Amerikanci, a klub iz Engleske? Pa, i u SAD i u Velikoj Britaniji do tančina bi moralo da se zna sa čim se „pred Cezara izlazi.,” tj. mi možemo da varamo, ali ne i vi. Prvobitna zamisao je bila da se akcije prodaju u Hong Kongu, ali ova berza ne prima neprofitabilne kompanije. Singapurci su po tom pitanju neuporedivo liberalniji... Priprema celog zahvata i realizacija poverena je banci „Kredi Svis” (u svetu sporta poznata po sponzorisanju Rodžera Federera i nacionalne fudbalske selekcije Švajcarske, ranije je bila uz Formulu 1 i ekipu „Zauber”).

I na kraju, zašto neko ko je zreo za bankrot i pored toga što na papiru vredi 1.300.000.000 evra, ne ode pod led? Iz ugla poverioca je jasno: dok može da se cedi suva drenovina presuda je „neka živi”. To je manji deo problema. Ukinuti, oterati pod led ili nešto slično uraditi sa Mančester junajtedom, je kao to isto napraviti sa Partizanom ili Crvenom zvezdom. A to je već revolucija...