Koko Bil

Ako se smrt desi za vreme službenog puta onda se time službeni put završava (iz nemačkog birokratskog jezika).

– Evo ga Koko Bil, evo ga na TV-u, da li ga se sećaš?

– Naravno, ja sam Koko Bil, šapuće i namešta palac i kažiprst u pištolj. Pucanj kao tiha opomena jer je bolest odnela snagu i govor.

Znam Koko Bila već 40 godina, generacija smo, iz iste ulice, odrasli uz iste učiteljice i nastavnike, ,,Zabavnik”, stoni tenis, novi ,,moskvič”, uz Jordana Ivanovića i nedeljne prenose fudbalskih utakmica, uz prve el-pi ploče, preferans. Kasnije studije, druženje po Beogradu ili kada dođe u Leskovac da poseti familiju i nas koji smo ovde. Sada smo mi došli da ga posetimo na njegovom poslednjem putovanju.

Koko Bil me hvata za ruku i dva puta dugo pritiska kao da želi da mi kaže:ne brini dobro je, tako je kako jeste. Mi pored njegove postelje gledamo kako ga bolest, bol i iznemoglost jedu i ostavljaju bez ikakve šanse da se izbori sa njima. Iako znamo da ne postoji, nadamo se čudu, nekom pozitivnom opservacionom efektu, istom onom iz kvantne mehanike kada sami čin posmatranja menja status posmatranog. Čuda se retko dešavaju.

Dva dana kasnije na sahrani srećemo ostale drugove iz generacije, ne pozdravljamo se nešto posebno jer se sve češće srećemo a rastajemo uz vidimo se ponovo na sahrani. Ovoga puta smo odmah spakovali rance i otišli na Svetu Goru i Hilandar. Ujutru su nas u luci sačekali monasi i radnici koji rade na obnavljanju 2004. znatno oštećenog monumenta srpske baštine.

Ostavljamo stvari u lepu i čistu spavaonu i odlazimo u obilazak. Vrelo je, sunce peče, ali crni borovi, vinogradi i maslinjaci na sve strane. Vrućina nam ne smeta, ima česama da se usput okrepimo i ohladimo, ima toliko toga da se vidi: Trojeručica, Kosturnica sa lobanjama i kostima monaha, Dušanov krst, carska maslina, mesto svetog Simeona... Hilandar kao kolevka srpske pismenosti, prevodilačke i prepisivačke delatnosti, kao začetak srpske srednjovekovne pravne države, diplomatije, medicine i farmacije. Srećemo Bugare, Grke, Ruse, Engleze koji su promenili veru i ime. Svi prijateljski pozdravljaju ali svi su zauzeti sobom, ne drugima. Nama se Koko Bil javi ili u priči ili u sećanju. Sećanje niko ne prekida, niko ne gnjavi, niko ne zapitkuje, svi jednaki i umereni, tišina i mir na sve strane. Prašnjavim putem stižemo do grčkih manastira. Jedna reč koja menja značenje. Monasi neumorno kreče svoje ćelije na plus 36 stepeni, mi okrepljujemo naše hladnom vodom i ratlukom, a mog dobrog Koko Bila ubi ono koje time ubije i sebe.

Posle obilaska odlazimo u crkvu. Sedimo ćutke i kao da sortiramo fajlove u glavi. Nevažne brišemo da ne zauzimaju vremenom ograničeni kapacitet, neke ubacujemo u arhivu. Koko Bil živ i na samrti i kasnije kao da hoće da nam kaže šta je bitno a šta najbitnije, kako je lepo bez mobilnog i Interneta u ovoj crkvi, kako je lepo posle toliko godina ponovo biti nedostupan, kako smo juče jurili za loptom u školskom dvorištu,a četrdeset sedma godina života nikada-neće-doći jer je daleko, koliko je potrebno da čovek bude srećan, verovatno onoliko koliko ima a ne koliko iska, Koko Bil, Koko Bil, kako neko služi Bogu, neko narodu, neko sebi, neko novom modelu mobilnog telefona; kako neko radi celoga života da bi ostvario san, kako neko sanja prošla vremena, kako neko gleda u buduća i gubi svaku nadu, kako neko nađe mir pre večnoga a neko nikada; kako neko sklopi oči da bi ih otvorio drugima. Toga na Svetoj Gori ima u izobilju. Svako može da nađe makar deo onoga što u sebi tokom vremena zanemari. Mir, spokoj, jednostavnost, umerenost, predanost, odricanje, službu nekome ili zbog nečega. Sve to zajedno na jednom mestu, dovoljno je i jedno noćenje da se oseti. Zato znam da i dalje pucaš i opominješ, Koko Bil, i hvala ti na tome. Hvala ti na druženju, vremenu, na tvom humoru i prvom odlasku na Svetu Goru.