Kako su stranci kupili engleski fudbal

Pre koji dan je malezijski industrijalac Toni Fernandes (vlasnik avio kompanije „Er Azija” i ekipe Lotus u Formuli 1), inače navijač Vest Hema, od Bernija Eklestona (vlasnik komercijalnih prava Formule 1) i Flavija Brijatorea (nekadašnji šef Renoa u najbržem svetskom šampionatu) kupio 66 odsto akcija novog Premijerligaša Kvins park rendžersa

U klubu koga je svojevremeno Partizan u Kupu Uefe, posle 2:6 u epskom revanšu sa 4:0 eliminisao, i dalje je ostao sa 33 odsto udela Indijac Lakši Mital.

Invazija Amerikanaca

S londonskim klubom (iz lige je ispao Birmingem siti hongkoškog biznismena Karsona Jenga) elitni fudbalski karavan na Ostrvu ponovo je u deobi  „domaće” i „strano” u egalu pošto je od 20 ekipa polovina pazarena novcem iz „uvoza”.

Od deset klubova pet pripadaju Amerikancima (Mančester junajted, Arsenal, Liverpul, Aston Vila, Sanderlend), a po jedan Rusima (Čelsi), Indijcima (Blekburn), Egipćanima (Fulam), Emiraćanima (Mančester siti) i Malezijcima (KPK).

Prvi kupac engleskog fudbalskog kluba iz inostranstva bio je to po rođenju, jer je prethodno tri decenije živeo u Britaniji: Egipćanin Mohamed El Fajed 1997. za današnjih 34.000.000 evra došao je u posed kontrolnog paketa akcija Fulama.

Nulta godina u osvajanju Ostrva ipak je 2003. kada je ruski oligarh Roman Abramovič (lično „težak” danas 9.300.000.000 evra) za 69.000.000 evra završio posao oko preuzimanja Čelsija. Posle toga stvari su se dramatično ubrzale i kao na pokretnoj traci padao je jedan velikan za drugim. A kada je Malkolm Glejzer 2005. za oko milijardu evra Englezima oduzeo „crvene đavole” svima je postalo jasno da više ništa neće biti kao nekad.

I dok u Nemačkoj stranac ne može da kupi više od 50 odsto udela minus jedna akcija, Velika Britanija je tradicionalno bila otvorena ka investicijama iz inostranstva. U godinama ekonomskog buma, sve do 2008. London je predstavljao pravo mesto za plasiranje kapitala. Naravno, i kupci su u Premijer ligi videli „zlatnu koku” za uvećavanje svojih računa u banci.

Ali, od samog starta kupovine engleskog fudbala, kritike su imale dva osnovna pravca: jedan da onaj s neograničenim sredstvima (Abramovič, šeik Mansur u Mančester sitiju, itd.) kupovinom najboljih igrača ubija konkurenciju, a drugi da se klubovi, u procesu preuzimanja, opterećuju skupim zajmovima i kreditima.

Kriza ogolila poslovanje

U poslednje tri godine ekonomska kriza ogolila je poslovanja pokazavši da se iza igre velikih brojeva kriju i isti takvi promašaji. Neki nisu izdržali (američki dvojac Hiks i Džilet sudski je najuren iz Liverpula, ustupivši mesto novom američkom milijarderu Džonu Henriju) pred naletom banaka, drugi „plivaju” na ivici bankrotstva (Mančester junajted i Glejzeri) dovijajući se na sve moguće načine da ostanu u sedlu.

A navijači, ko navijači: neprestano gunđaju, bune se i organizuju u svoja udruženja što su cene i ulaznica i suvenira odletele u nebo, ali ipak pune stadione.

Od deset najvrednijih svetskih fudbalskih klubova četiri su iz Premijer lige: Mančester junajted je sa 1.300.000.000 evra je u vođstvu, a društvo mu prave Arsenal (1.192.000.000) na trećem, Čelsi (458.000.000) na sedmom i Liverpul (384.000.000) na devetom mestu.

A opet, na listi engleskih dužnika sa 900.000.0000 ponovo je prvi Mančester junajted, pred Čelsijem (500.000.000), Liverpulom (300.000.000) i Arsenalom (220.000.000 evra).

U sezoni 2010/11 Premijer liga je ostvarila rekordan prihod od 1.411.000.000 evra, ali su rashodi bili 68 odsto ove sume, dok su prognoze za naredni šampionat još crnji.

„Mrtvu trku” ko je najbogatiji vlasnik, evo već treću sezonu, vode Mital i šeik Mansur vrteći se oko 21.000.000.000 evra, koja stotina miliona gore ili dole.

I nisu stranci porobili samo Premijer ligu, od 24 kluba Čempionšipa (Prva liga) u devet neenglezi vode glavnu reč.

I to nije sve. Pod naletom „tuđina” tanji se i engleski igrački kadar u klubovima. Tako je Arsen Venger, menadžer Arsenala, 14. februara 2005. za meč protiv Kristal Palasa u zapisniku sa 16 prijavljenih fudbalera imao samo strance...