Restitucija duše

,,Sećajući se nemo, tražimo silni zaboravljeni jezik, izgubljeni kraj staze u nebo, neki kamen, neki list, neka nepronađena vrata. Gde? Kada?

O izgubljeni, i vetrom oplakivani, duše, vrati se.”

Tomas Vulf ,,Pogledaj dom svoj, anđele”

Sedeo je na podu, ispred plakara u predsoblju, zureći u kartonsku kutiju sa požutelim papirima. Pred očima mu se odvijalo sećanje na dedu koji je ogorčeno gužvao, cepao i bacao kroz prozor dokumenta o oduzetoj imovini koju je pre toga brižljivo, godinama, čuvao. Pamtio je, živo, i baku koja je panično trčala po dvorištu hvatajući papire koji su rafalno izletali kroz prozorsko okno, i gotovo bezglasno ponavljala: „Kuku meni, ode nam sve što smo stekli... A kad-tad, možda će doći pravda, i vraćaće se sve što je nasilno oduzeto... A ako nemamo dokumenta, šta ćemo...”.

Vreme je prolazilo, a u vremenu su nestali – prvo deda, a zatim i baka. Nisu dočekali ispravljanje nepravde.

Dokumentacija se selila iz škrinje u škrinju, sa tavana u podrum, a potom iz sećanja u zaborav.

Njegov otac, međutim, nikada nije pominjao denacionalizaciju. Pripadao je generaciji koja je obnavljala i gradila zemlju, utrkivala se u učestvovanju na radnim akcijama, tvrdo verovala u jednakost i pravilnu raspodelu dohotka... Otac se zbunio i trgao tek kad su i u socijalizmu počele da se stvaraju velike socijalne razlike. Potom se iznenada razboleo. Nije imao fizičke razloge za bolest. Jednostavno je utihnuo i kopnio shvativši da su ko zna koji put njegove nade i njegovi ideali iznevereni.

Nekoliko meseci pred smrt otac je ljutito izvukao iz podruma one zaboravljene papire i zavrljačio ih u kamion sa đubretom koji se sporo i bučno vukao ulicom. Videvši to, majka je panično, kao nekad baka, jurnula napolje. Stigla je kamion, sa dušom u nosu, i izmolila radnike da joj pronađu kesu sa papirima. Danima je potom čistila dokumenta i sastavljala iscepkane krajeve.

Opet su prošle godine. Ni oca ni majke više nema.

Ubrzo je otpočeo opšti sunovrat. Patnje, ratovi, nasilja, beda, siromaštvo, kriminal, obmane i prevare koje ,,i dalje žive u jednom svetu u kome bogataši već trule u svom bogatstvu”.

Devedesetih godina žena mu je ostala bez posla, sin je bio mobilisan i odveden na ratište, ćerka je prodavala na pijaci kinesku robu, dok je on neuspešno pokušavao da odagna iz usta ukus nafte zaostao, zauvek, kao spomen na pretakanje benzina krijumčarenog u kanisterima sa rumunske granice.

Taman kada je, dvehiljadite, izgledalo da je najgore prošlo, sin je odjednom ,,zapalio” negde u svet.

Sedeo je na podu i tupo zurio u prašnjavu gomilu izbledelih slova, potpisa, pečata, overa i prepisa. Prošlo je nekoliko godina otkako su mu primili zahtev za povraćaj porodične imovine. Vlade su se smenjivale, obećanja su izneveravana, proces se otezao u nedogled i, najzad, donet je nacrt zakona koji će, možda, omogućiti ispravljanje strašnih nepravdi iz vremena nacionalizacije.

Pomislio je kako će tako, u naturalnom ili nekom drugom obliku, možda ubrzo, možda za deset godina, imovina biti delom ili sasvim vraćena. Neka kuća u udaljenoj palanci, neka radionica, neka šuma iza kuće, neki mali mlin, neka njiva, neka livada... Generacije koje su uzalud čekale nestale su u tom čekanju. Ali, ipak... Skupština će konačno, valjda, usvojiti taj zakon.

Uhvatio ga je grč u nozi. Oslonio se šakom o stari plakar, s mukom se pridigao i naslonio leđima na zid. Iza njega stajale su okačene fotografije oca, majke, bake, dede, ujaka, stričeva, tetaka, teča... sina koji je prestao da se javlja i o kome ništa ne znaju, ćerke koja se dva puta razvodila i šest puta gubila posao, žene koja je pokrila lice šakom kako bi tugu sakrila od objektiva fotoaparata...

Imovina – mrtva stvar, biće možda i vraćena.

A duša? Živa duša?

,,...Neki kamen, neki list, neka nepronađena vrata; nekog kamena, nekog lista, nekih vrata. I svih zaboravljenih lica”.