Svilen gajtan na kraju rata

Šestog aprila 1941, uoči samog početka prvenstva države u fudbalu, Nemačka se sa svojim saveznicima obrušila na našu zemlju. Za samo 12 dana zbrisala je Kraljevinu Jugoslaviju s lica zemlje.

Za razliku od onog prethodnog rata vojska nije stigla da se povuče iz zemlje, pa je položila oružje. Na sigurnom su, u inostranstvu, bili samo kralj, vlada i političari.

Sportski klubovi su, za razliku od Prvog svetskog rata, nastavili sa radom pod okupacijom. Mesec dana posle kapitulacije u Beogradu je odigrana prva fudbalska utakmica. Sastali su se BSK i Jugoslavija (posle nekoliko meseci je neodgovarajuće ime promenila u neutralno: Sport klub 1913).

Nespremni igrači nisu prikazali bogzna kakvu igru, ali je utakmica bila izuzetno uzbudljiva. „Crveni” su poveli s 3:0, „plavi” su izjednačili, ali je ipak pobedila Jugoslavija.

Utakmica je odigrana 18. maja 1941. na stadionu BSK-a, koji je za razliku od Jugoslavijinog, bio gotovo neoštećen u bombardovanju. „Igru je posmatralo”, kako je izvestilo „ Novo vreme”, glavni srpski list za vreme Drugog svetskog rata, „nekoliko hiljadu ljudi, među kojima i dosta nemačkih oficira i vojnika.” Strelci su bili: Stevkov u 12, Petrović u 2o, Savić u 42, Valjarević u 64, Božović u 66, Spasojević u 68. i Difranko u 79, a sudio je dr Lalić.

Za BSK su igrali: Mrkušić – Stojiljković (J. Nikolić), Šijačić – Manola, Dragićević, Jovanović – Glišović, Valjarević, Božović, M. Nikolić (Spasojević) i Horvatinović, a za Jugoslaviju: Lovrić – Anđelković, Šplajt – Difranko, Broćić, Ćirić – Savić, Atanacković, Petrović, Drenovac i Stevkov.

Dvadesetog oktobra 1944. Beograd je video Nemcima leđa. Dva meseca posle toga BSK se prvi put pominje u štampi – zakazao je klupsku konferenciju za 21. decembar (slučajno ili ne tek tog dana je proslavljan Staljinov rođendan) „radi izbora radnog odbora kluba”.

Da se sprema svilen gajtan bilo je jasno posle uvodnika sekretara Centralnog komiteta Saveza komunističke omladine Jugoslavije (Skoj) Rata Dugonjića, predratnog prvotimca prvoligaša Slavije iz Sarajeva, koji je pod naslovom „Omladina pred novim sportskim zadacima” objavljenog u „Borbi”, zvaničnom listu Komunističke partije Jugoslavije, 9. januara 1945:

„Jedan od vodećih beogradskih klubova sazvao je konferenciju na kojoj je, prema zapisniku, bilo „mnogo” članova. Ta konferencija je trebala da nađe nove puteve kojim bi organizacija pošla, da izvuče pouke iz nimalo časnih iskustava stare prošlosti toga kluba. Ali toga nije bilo. Sav posao završen je za nepunih dvadeset minuta, u toku kojih je od starih članova uprave izabran novi odbor. (Doduše, u njega nije mogao da uđe stari ppretsednik – šef specijalne policije.) Ni reči nije bilo o tome da je klubu organizacija Tot izgradila igralište, da je skoro polovica igrača prvog tima bila u službi specijalne policije i da su na njihovoj duši mnoge žrtve u Jajincima.”

Dugonjiću nije bilo važno da obelodani na koji klub misli. Ionako je sve strpao u isti koš:

„Ni ostali klubovi, koji su djelovali za vrijeme okupacije, naročito „vodeći”, nisu izgleda uspjeli da izvuku nikakve pouke iz svog dosadašnjeg rada. Nijedna konferencija tih „vodećih” klubova ne razlikuje se od ove koja je spomenuta”.

A evo i presude:

„Zato se, kao jedna od prvih dužnosti, pred sve poštene sportiste postavlja zadatak da raščiste sa svim onim što je služilo okupatoru, da očiste iz organizacije i sa vodećih mjesta u sportu sve što je špekulantsko i što bi unijelo u novi sportski život svoje mračne planove i račune, mijesto zalaganja za njegov zdrav razvoj. Ne smije se dopustiti obnavljanje i život sportskih i ma kojih drugih organizacija koje su širile šovinizam i mržnju među omladinom naših naroda, koje su svoje snage stavljale u službu okupatoru i njegovim slugama.”

Sutra: Klub bez igrača