Numerisanje mozga

Hvatam sebe da mislim u pošalicama, vicevima i frazama. Nisam više sposoban da sačuvam jednu misao u glavi duže od tri sekunde a da ne počnem da tražim druge podsticaje. Prestravljen sam mogućnošću da ću zaboraviti o čemu sam uopšte krenuo da pišem. Možda bih umesto svega mogao samo da ubacim video sa jutjuba. Možda bih sve mogao da napišem samo u tri reči.

Fejsbuk mi polako krade i ovo malo pažnje koju imam.

Zamislite jedno uobičajeno ponašanje na fejsbuku. Uloguješ se. Pogledaš da li je neko komentarisao tvoje statuse. Proveriš još nekih pedesetak tuđih statusa, ako ne i stotinu. Svako proveravanje traje u proseku oko dve-tri sekunde. Možda i nađeš nešto što bi lajkovao ili čak pročitao. Preletiš preko svega i nastavljaš dalje. Sledeći!

Primetio sam da moje rečenice postaju sve kraće. Nema više zavisnih rečenica, sve je manje digresija, manje opisnih priloga. Postoje dva razloga zašto stalno sami sebe skraćujemo.

Prvo, postoji opšte ubeđenje da ljudi neće trošiti vreme na dugačke tekstove. Videće gomilu reči i reći će sami sebi: ,,pročitaću ovo kasnije”. Ali to kasnije možda nikad neće doći jer nam vreme stalno nabacuje da pročitamo sve više i više stvari.

Drugo, fejsbuk nije napravljen za esejiste, fejsbuk podstiče aforističnost i svođenje kompleksnih misli na jednostavne. Efekat mreže jeste to što mislimo da smo promišljeniji od prosečnog medveda.

Postoji nekoliko tipova korisnika fejsbuka. Postoji takozvani čovek vesti kojideli i postavlja na fejsbuk sve što čita i često to ne komentariše. On čita, on lajkuje i postavlja. Čovek vesti nikada neće podeliti nešto originalno, neku svoju misao. Zatim, postoji čovek muzike. Čovek muzike postavlja pesme koje sluša u tom trenutku.

Neki postavljaju samo slike svoje dece. Neki pričaju o svom svakodnevnom životu. Međutim, sve su ovo samo detalji. Predstavljamo sinegdohu dokaza jedne veće celine, naravno, predstavljajući samo vrh ledenog brega. Ledeni breg se nikada u potpunosti ne otkriva.

Pokušao sam da udružim sve te tipove korisnika u mom postovanju, ali ne uspevam da izbegnem njihov zajednički imenitelj, a kao posledicu toga i sužavanje raspona pažnje. Možda to zavisi od mene, ali mislim da fejsbuk podstiče na ovakav vid ponašanja. Vremenom gubimo mogućnost da duže zadržavamo pažnju. Prema tome, ovo je proces samoprodužavanja. Ja sam na fejsbuku nekih četiri-pet meseci, a već osećam posledice toga.

Molim vas, ako možete, uporedite prelepi gurmanski obrok od pet jela i grickalice. Na jednoj strani su jela pažljivo napravljena da se međusobno dopunjuju, da nas prirodno vode kroz blagoutrobije, koje kulminira opštim zadovoljstvom ne samo našeg tela već i našeg duha. Na drugoj strani, ako smo proveli dan mažnjavajući čips, aktuelnu instant hranu, nećemo doživeti to zadovoljstvo kao kad sednemo i pojedemo obrok koji je prethodno dobro isplaniran.

Susan Adele Grinfild, profesor sinaptičke farmakologije na Oksford univerzitetu, kaže da su posledice društvenih mreža ,,izbegavanje kohezivnih razgovora koji imaju dublja a samim tim i dugotrajnija značenja”. Za posledicu imamo mozak koji sredinom 21. veka postaje infantilan, koji može da drži pažnju samo nakratko, koga interesuju samo senzacije, koji nema mogućnost da saoseća sa drugima i kome je poljuljan sopstveni identitet.

Možda je ovaj period koji ide isključivo ka intenzivnim zvucima i pošalicama dobra stvar. Možda se evolucija prirodno završava sa čovekom kao proizvodom društvenih mreža umesto sa socijalizovanom životinjom. Moguće je da ljudske veze više nisu ono što su nekada bile. Ovo bi lako mogao da bude sledeći korak.

Ako vam nešto znači, ne mislim da bih ikada mogao da zamenim zadovoljstvo dugotrajnog i zaštićenog protesta u mojim tekstovima čipsom od reči. Siguran sam da bihod njega vremenom dobio čir.

(Prevela: Jovana Spaić)

*Amerikanac u Beogradu