Ima li beznađe dno

Prilično staru misao da je svet parlamentarne demokratije najmanje loš od svih svetova koje smo do sada u realnosti bili u prilici da upoznamo, još uvek nije moguće osporiti odgovarajućimkontraprimerom.

Međutim, budući da taj svet postaje užasan, i svakim danom sve užasniji – postavlja se pitanje da li činjenica nepostojanja realne alternative može da predstavlja utehu za bilo koga, uključujući i povlašćene kreatore globalne strahote.

Više je nego izvesno da mase ljudi– ne samo u zemljama ,,trećeg sveta” i ne samo u ,,nedemokratskim sistemima”, ,,demokratijama u razvoju” i ,,ekonomijama u tranziciji” nego i u zemljama razvijene ekonomije i ,,razvijene demokratije” – žive na ivici gladi ili gladuju, koji umiru od posledica nezdrave ishrane i nemogućnosti da dobiju kvalitetnu medicinsku negu ili, na primer, od posledica trovanja štetnim lekovima – od saznanja da je svet u kom žive bolji od svetova koji su ih eventualno mogli zadesiti, nemaju nikakve vajde.

Da će se gomili poniženih i uvređenih, kojih je na Zemlji svakim danom sve više, ukoliko haos koji proizvodi današnji kapitalizam i današnja globalna demokratija i koji iz dana u dan postaje sve veći – u dogledno vreme pridružiti i oni koji još uvek deluju ,,ravnopravniji” od ostalih – više je nego izvesno.

Kao što je izvesno da u slučaju ekoloških kataklizmi armagedonskih razmera do kojih će neminovno doći ukoliko se sistem koji vlada svetom iz korena ne promeni – što, na užas, deluje nemoguće, a sva je verovatnoća da će postati moguće tek onda kada bude kasno – pošteđen neće biti niko.

Svet u kom danas živimo – makar i dalje bio najmanje loš od svih svetova koje bi bilo moguće stvoriti, ujedno je i najgori od svih mogućih svetova – upravo zbog toga što ukida mogućnost izgledne alternative i uskraćuje mogućnost pobune koja ne bi podrazumevala očajnički nihilizam. Stoga – budući da je potreba za pobunom jedna od najljudskijih čovekovih potreba – ne treba da čudi što su primeri ubilačkog i samoubilačkog nihilizma sve žešći i češći.

O moralnom i duhovnom sterilitetu današnjeg sveta na slikovit način govori činjenica da je autor jednog od retkih pokušaja artikulacije globalnog nezadovoljstva i definisanja pravca i smera eventualne smislene pobune – čovek koji je zagazio u desetu deceniju života!

Stefan Hesel, devedesettrogodišnji veteran francuskog Pokreta otpora, političar i mislilac, prošle godine je objavio kratku knjigu čiji bi naslov u prevodu na srpski glasio ,,Pobuni se” i koja je u priličnoj, ali nikako u zadovoljavajućoj meri uzburkala javnost Zapada.

Ukoliko današnji dvadesetogodišnjaci, tridesetogodišnjaci, četrdesetogodišnjaci i pedesetogodišnjaci, prvenstveno na Zapadu, ali i u drugom delovima sveta, apel ovog starca –kao što gotovo sigurno neće – ne budu shvatili ozbiljno – današnji desetogodišnjaci će, plašim se, veoma brzo da se pobune na način koji će i njih i nas sa njima prečicom odvesti tamo gde smo se i zaputili.