Večeri simfonijskih orkestara

Nastupi dva naša simfonijska orkestra sa inovativnim programima pomerila su ovogodišnja događanja na Bemusu ka novim, premijernim izvođenjima, uključila niz domaćih solista opravdavajući time mnogo programskih zahteva. Najpre onaj inovativni. Na koncertu Kamerate serbike izvedene su dve premijere, dva koncerta naših autora, prvi Vuka Kulenovića (1946) koji je nekada na Kolarcu digao publiku na noge svojim klavirskim koncertom „Bugi“ i čija su dela proteklih decenija tek ponekad iz SAD dopirala do nas. On se vratio novim Koncertom, ovoga puta za violinu i gudače (2011) svedočeći o doslednosti muzičkog jezika koji se „menja ostajući isti“, ali ne tako burno, strasno i ubedljivo kako je to bilo u prethodnom delu. Majstorski je solitičku deonicu izveo još jedan „naš stranac“, violinista   Srđan Grujić (Frajburg) koga ne slušamo često u Beogradu.

Čudni su putevi umetničkih dela! Konačno smo imali priliku da slušamo treći klavirski koncert Aleksandra Obradovića (1927-2001) nazvan „Pro libertate“, autora ogromne karijere, koji svoje delo nije uspeo da čuje za života. Pre deset godina ono je, nečijom političkom voljom, tj. zlovoljom, skinuto sa programa, autor je postao nepodoban, a Koncert ostao u fioci. Isti izvođači danas su premijerno izveli delo, počev od izvanredno sugestivne pijanistkinje Maje Rajković, do orkestra RTS i ubedili su nas u visoke vrednosti partiture, posebno lirskog drugog stava.

„Naš stranac“ Aleksandar Marković, dirigent koji karijeru pravi u Austriji i po celoj Evropi veoma se zauzeo za sva dela sa repertoara (Balakirjev: Islamej; Borodin: Druga simfonija u ha molu) dokazujući se kao jedan od najperspektivnijih mladih dirigenata. 

Povodom dvestote godišnjice rođenja Franca Lista (22.oktobar 1811-22. oktobar 2011.) na sam dan rođenja velikog kompozitora prikazane su dve njegove najvažnije delatnosti, pijanistička, predstavljena virtuoznim i bravuroznim Plesom mrtvih (Parafraza na sekvencu Dies irae), koncertantnom muzikom za klavir i orkestar i njegovom najvećom kompozitorskom ambicijom, ogromnom simfonijom „Faust“ koja je pisana za orkestar, muški hor i tenora.

U vrhunskoj pijanističkoj formi „naš Englez“ Dejan Lazić je svu najtežu i najatraktivniju Listovu pijanističku tehniku suvereno „prosuo“ pred oduševljene slušaoce koji su tražili i dobili još dva „bisa“, „Gondolijeru“ i „Tarantelu“(List, „Godine hodočašća“, „Venecija i Napulj“).

Ne sećamo se da smo ikada uživo slušali u Beogradu Listovu „Faust“ simfoniju u integralnom izvođenju. Njena tri stava (Faust, Greta, Mefisto) traju preko 70 minuta i prvi problem je da uopšte održe pažnju muzičara u orkestru kao i publike. U tom smislu najpre je SORTB sa dirigentom Suđićem veoma studiozno uradio partituru, a onda se potrudio da nema „praznog hoda“ niti posustajanja u toku izvođenja. Ne znamo koliko je sastav orkestra bio popunjen, ojačan, ali delovao je veoma stabilno, uobličeno, mnogo bolje nego na prethodnim koncertima. Brojni solistički nastupi, oboe, violine, viole... otkrivali su poetičnost i izražajnost. Pridruživanje muškog hora, kao i soliste, tenora Petera Bolca, u maloj, nezahvalnoj i odlično urađenoj deonici, a sve to u poslednjih pet minuta simfonije, omogućili su moćni, vokalno- instrumentalni, skoro operski finale velikog dela.

Kad god se pojave simfonijski orkestri na Bemusu, naši ili strani, uvek se zapitamo zašto nema Beogradske filharmonije na najvećem beogradskom muzičkom festivalu. Čija je to zlovolja?