I naši roditelji se rado sećaju svojih putovanja

Bili smo na ekskurziji u Grčkoj, početkom oktobra. Bili smo osam dana. Maturanti su bili u Italiji sedam dana.

U Grčkoj smo obišli Delfe, Atinu, Peloponez, Epidaurus, Mikenu, Olimpiju, išli smo na Krf, na Meteore, u Paraliju, Solun... Bilo je naporno. Treći razred je prethodnih godina išao u Češku. Naša ekskurzija je koštala 420 evra. U principu, cene ekskurzija su za roditelje veliki problem. Jer ekskurzija za drugu godinu tri dana u Subotici je 150 evra. Mada smo mi bili smešteni u dobrim hotelima, imali smo doručak i večeru, ponekad i ručak.

Na primedbu da se đačke ekskurzije ne razlikuju od običnih turističkih putovanja mogu da kažem da turisti ne obilaze, kao mi, toliko lokaliteta i raznih muzeja. Drugo, ekskurzija obuhvata provod generacije. Činjenica da putujemo zajedno kao odeljenje i kao škola čini ekskurziju drukčijom od običnog turističkog putovanja. Rute jesu turističke, ali one se razlikuju po tome što ogroman broj ljudi iz istog razreda negde putuje zajedno. To je i druženje, i provod i upućenost jednih na druge. To je i nešto po čemu se ova putovanja razlikuju od provoda ovde u Beogradu. Jer u Grčkoj smo osam dana bili 24 časa zajedno.

Diskoteke u koje smo išli su uglavnom zatvorenog tipa, jer smo velika grupa. Samo je u Paraliji bila jedna ogromna diskoteka pa smo bili sa još nekim školama iz Srbije. Mislim da agencije vode računa o tome da diskoteke zbog bezbednosti budu rezervisane samo za jednu školu. Jer kad se pojavljuju učenici drugih škola, i to iz Srbije, odmah rastu tenzije. Čim se uđe u diskoteku, tu se vodi računa kako ko gleda i kako se ponaša, da slučajno ne dođe do nečega.

Sastavni deo ekskurzija je i alkohol; u diskotekama je u principu zabranjen, a i profesori su dežurni pored šanka. Ali u diskotekama je ogroman broj ljudi i to se ne može tako lako kontrolisati. A i bilo bi vrlo neobično da nastavnik ide po diskoteci i otima deci čaše iz ruku. Mada niko ne dozvoljava pijanstvo. Deca mogu i u Beogradu da dođu do alkohola, njegova dostupnost je u Srbiji velika. Samo što je na ekskurziji to jedan od elemenata provoda, ali svakako ne i njen smisao. Jer ekskurzije ostaju u sećanju kao celina.

Drugo, svi naši stariji pričaju o svojim ekskurzijama, što znači da je reč o nečem izuzetno pozitivnom za sve nas.

U Forumu beogradskih gimnazija kažu da ekskurzije nisu značajne za obrazovni proces, ali ja se sa tim ne slažem, prvo, zato što je puno dece koja uopšte nisu izašla iz Srbije, ili čak izvan Beograda. I drugo, ekskurzija nema isključivo turistički karakter. Vodiči stalno nešto pričaju, stalno nas negde vode, po muzejima i lokalitetima. To je za decu u suštini pozitivno iskustvo. Neki od nas ne idu na more da bi išli na ekskurziju ili ne idu na ekskurziju u trećem razredu – štede pare za maturantsku. I u mom odeljenju ima takvih.

Što se problema i nesreća tiče, koliko ja znam, naša gimnazija ih na ekskurzijama nema. Samo su jednom u Pragu pre nekoliko godina napravili nešto što nam i sad pominju. Meni je ove godine na potencijalni problem ukazivalo jedino to kako se deca iz srpskih i beogradskih škola gledaju u diskoteci. Svi smo iz Srbije, a ipak se tamo čudno gledamo. To je taj neki adrenalin.

Sastavni deo ekskurzija je i to da neki nastavnici idu po sobama i naravno uživaju u tome da jure decu, da lupaju na vrata, ulaze da vide šta ko radi. Bilo bi nam manje zanimljivo da nije i toga. Što se tiče primedaba da su nastavnici na ekskurzijama ,,nemarni”, ja to nisam primetio. Možda negde ima ekstremnih slučajeva, ali ne verujem da nemarnost profesora dovodi do nesreća.

Na primedbu da bi naši đaci prvo trebalo da upoznaju Srbiju ja se pitam šta to znači upoznati Srbiju? Da ne idemo u Atinu da bismo boravili u Pančevu ili Surdulici? Mi smo u osnovnoj školi obišli veliki deo Srbije. Zašto bismo i u gimnaziji nastavljali sa istim putovanjima a da ne vidimo Partenon ili Veneciju, Sijenu, Firencu. To su biseri svetske kulture, blizu su Srbije i ja ne vidim da su takva putovanja manje edukativna od bilo koje ekskurzije ovde kod nas.

Kako roditelji komentarišu ekskurzije? Njihov prvi komentar je – uhvate se za glavu zbog cene, ali vrlo pozitivno gledaju na ova putovanja. Oni prilično veruju razrednim starešinama, a veruju i u svoju decu, jer da u njih ne veruju ne bi ih ni slali na ekskurziju.

Učenik trećeg razreda Prve beogradske gimnazije