Roditelji često ne razumeju šta se dešava

Deca koja nisu oduvala 18 svećica na torti postala su neprikosnoveni „vladari“ crnih hronika i prvih minuta dnevnika u kojima se crnim vestima bilansira realnost

. Iako statistika adolescentne patologije svedoči da maloletnička delinkvencija nije u porastu, ono što psihologe zabrinjava jeste činjenica da raste broj najtežih krivičnih dela i da se deca koja stekla pravo na ličnu kartu po svojoj brutalnosti opasno konkurišu kriminalcima.

Mnogi psiholozi ističu da je patologija adolescencije – arheologija detinjstva i uzroke ove poražavajuće statistike nalaze u činjenici da je sadašnja tinejdž-populacija rođena tokom devedesetih godina odrastala u jednom nenormalnom okruženju i izrasla u osobe koje su, u psihološkom smislu, manje stabilne, manje zrele i koje se od patnje i nesigurnosti „brane“ agresijom ili autodestrukcijom. U prilog toj tezi ilustrativno svedoče i rezultati istraživanja ekspertske grupe Ministarstva zdravlja, koje je sprovedeno na reprezentativnom uzorku mladih iz 12 srednjih škola u 11 gradova Srbije, pokazalo je da svaka treća mlada osoba ima neki psihički problem i živi u patnji. Ovaj podatak dobija na značaju i – ozbiljnosti ako se komparira sa studijama sprovedenim u razvijenim evropskim zemljama koje svedoče da (tek) svaki peti tinejdžer ima neki psihički problem.

Psiholog i oli-psihoteraopeut Nebojša Jovanović kaže da su uzroci maloletničke delinkvencije brojni i ističe da deca odrastaju u društvu bez autoriteta u kome ne postoje sankcije za izvršena nedela. – Roditelji su svrgnuti s prestola autoriteta jer se ne snalaze u džungli na asfaltu, pa zbog toga deca traže autoritete na drugom mestu, odnosno u onima koji im imponuju u okviru vršnjačkih grupa – nekome je to glavni „baja iz kraja“, a nekome najvatreniji navijač na tribinama ili rep muzičar. „Članstvo“ u takvim grupama daje osećaj zaštite i moći, a pripadništvo ovim grupama je dokaz teze da se veliki broj mladih oseća bespomoćno. Po školskim dvorištima vršljaju dileri koje niko ne sklanja, u školskim klupama se nalaze nasilici, a mladi imaju doživljaj da žive u džungli i da se nalaze pred izborom – da budu žrtve ili budu agresori. Da bi bili deo agresorskog tima, oni moraju dokazati svoje „članstvo“, a ono se dokazuje surovošću prema drugima – objašnjava naš sagovornik.

Gde su roditelji?– Roditelji ne razumeju šta se dešava, jer su oni odrastali u hipi periodu kada su vladala neka sasvim druga pravila i gde je ljubav bila moneta za komunikaciju. Većina roditelja se oseća nesigurno u pogledu sopstvene egzistencije. Oni strahuju od potencijalnog gubitka radnih mesta i imaju bojazan od budućnosti, a kao takvi oni ne mogu predstavljati izvor sigurnosti za svoju decu. Kada deca shvate da vrednosti kojima ih uče roditelji ne prolaze test realnosti, oni počinju da sumnjaju u njihov autoritet.

S druge strane, mnogo roditelja prezaštićuje svoju decu od džungle na asfaltu i dozvoljava im sve, zaboravljajući da agresija buja tamo gde nema granica i gde je sve dozvoljeno. Ako se deca od malih nogu uče da je život lak i da drugi postoje da bi nam ispunili želje, postaju besni i frustrirani kada shvate da svet ne zadovoljava njihove potrebe. Ako nisu obučena da životne bitke dobijaju znanjem, trudom i naporom, oni će ih gubiti i osećaće se inferiorno, a osećaj superiornosti će steći tako što ćemo maltretirati druge i naterati ih da se osećaju inferiorno. Nasiljem deca beže od osećanja inferiornosti i to naročito važi za dečake – napominje naš sagovornik.

Jovanović skreće pažnju na činjenicu da je vaspitanje dece postalo isključivo žensko zanimanje – decu podižu majke, u vrtiću ih vaspitavaju vaspitačice, u školi ih uče učiteljice i profesorke, a dečaci nemaju mušku figuru koja bi ih uvela u surov svet i naučila ih pravilima „socijalnih igara“.

– U određenom uzrastu dečacima je potrebna inicijacija, odnosno potreban im je otac koji će ih „uvesti“ u svet odraslih. Za današnje klince inicijacija je postala obijanje trafike ili žvrljanje autobusa grafitima. Očevi su ti koji treba da se bave disciplinovanjem i postavljanjem granica, odnosno obučavanjem dečaka „muškim“ poslovima. Međutim, današnji klinci u šali kažu da je tata „stara srpska reč za – bankomat“.

Devojčice vide svoje majke kao neke žrtve, zaglavljene između kuhinje i odgajanja dece i traže neke druge modele za identifikaciju – pošto nema uspešnih modela ženskog pola one se identifikuju s muškarcima. Nekada su devojčice bodrile dečake i kikotale se njihovim nestašlucima, a danas maltretiraju svoje drugarice koje se ponašaju submisivno.

Nijedan pol se ne oseća dobro u svojoj koži i nemaju modele za identifikaciju koji bi im imponovali.

Na pitanje – kako roditelji mogu da zaštite sopstvene mališane od agresije druge dece Nebojša Jovanović odgovara: – Veoma je teško dati savet roditeljima šta da rade ako njihovo dete postane žrtva siledžija. Poruke tipa – suprotstavi se nasilniku „prolaze“ u nižem uzrastu, a kasnije će ono morati da se opredeli da li da se pridruži onima koji maltretiraju ili deci–žrtvama. U kolektivu u kome postoji školski nasilnik veoma je teško ostati neutralan, pa se dešava da i deca koja imaju dobre socijalne veštine postaju žrtve nasilja. Ima delova grada u kojima je jednostavno nemoguće zaštititi svoje dece od školskih siledžija ili bande iz kraja – novobeogradski blokovi su poznati po svojoj „dečjoj mafiji“ pa su mnogi roditelji prinuđeni da voze dete u školu u sasvim suprotan kraj grada, da se ono ne bi vraćalo kući sa modricama. Neki roditelji jesu u mogućnosti da promene svoju životnu adresu zbog bezbednog odrastanja svog deteta, ali – mnogi nisu.

Tu jednostavno nema pravog rešenja – profesori nisu u mogućnosti da izbace dete siledžiju iz škole, oni mogu da mu smanje ocenu iz vladanja, ali dete baš briga za to. Ima dece koja maltretiraju celu školu sa sve nastavnicima, ali policija ne može da reaguje dok to dete ne napravi neko krivično delo – jer je maloletno. U društvu u kome nema sankcija nema ni načina da dete siledžija promeni svoje ponašanje – zaključuje Nebojša Jovanović.

Katarina Đorđević