Bravuroze trubača

Pri samom pomenu Praške filharmonije, jedne od najznačajnijih muzičkih institucija Evrope, ne možemo a da ne osetimo respekt i najviša očekivanja. Kamerni orkestar, kao deo ansambla, sastavljen je od pretežno mladih muzičara koji sviraju bez dirigenta, vrlo ujednačeno, muzikalno, sa posebnim osećanjem za usaglašavanje sa instrumentom prodornog i snažnog zvuka kakva je truba.

Da je i truba postala virtuozni instrument  i mimo folklora, svedočili su ove večeri majstori ovog instrumenta, dvojica poznatih muzičara sa svetskom harizmom.

Kada se pojave reklame tipa „Paganini na trubi“ i „Karuzo trube“ ozbiljan slušalac postaje pre rezistentan nego zainteresovan. Epitete iz svetske štampe zavredeo je ruski trubač Sergej Nakarjakov, umetnik neverovatno bogate biografije i diskokrafije, jedan od najvećih instrumentalista na trubi ovog vremena. Nonšalantnog izgleda, sa trubom ispod miške, on ima tu osobinu da koncerte koji su u originalu pisani za gudačke instrumente, posebno violinu i violončelo, izvodi na trubi, što već samo po sebi deluje u najmanju ruku bizarno. Ove večeri je Mendelsonov Koncert za violinu u de molu „preveo“ na jezik trube, izvodeći violinske pasaže kao da ima žice, a ne duvački instrument velike osetljivosti i prodornosti, sklon intonativnim iskliznućima i u orkestru i u delima pisanim originalno za trubu. I zbilja, Nakarjakov sa najvećom lakoćom svira sve ono čime je jedan „ludo virtuozni“ Paganini nekada zaustavljao dah publici i peva na trubi u laganom stavu, kao najbolji melodičar, prizivajući ljudski glas.

Posle senzacionalnog debija umetnika na trubi Gabora Boldockog u Salcburgu pre sedam godina, ovaj Mađar je postao jedan od uzora svim mladim trubačima Evrope. Ove večeri je nastupio kao solista u Donicetijevom Končertinu u Ge duru, originalno pisanom za engleski rog, dokazujući vrline koje ga stavljaju u orbitu trubačke umetnosti danas.

Kada se naš Mladen Đorđević, u koga smo oduvek svi verovali, nađe u svetskoj konkurenciji, onda se ponosimo što i mi u ovoj oblasti stojimo uz najbolje. Ravnopravan, kako u tehničkom domenu, tako i u muzikalnom vajanju fraza, u čistoti i oblikovanju tona na trubi što je pokazao u Tartinijevom Koncertu u De duru, a zatim i zajedno sa drugom dvojicom muzičara u atraktivnom Telemanovom Koncertu za tri trube, dve oboe (Bojan Pešić bio je odličan solista) timpane, gudače i baso kontinuo. Iako tri sasvim različita instrumenta, kao i majstora, ujedinili su se u vrhunskoj interpretaciji ove muzike koja je jedina podnela naziv sadržajne. Ostale kompozicije nužno izabrane zbog sastava gudača i solista na trubi uglavnom su imale sadržajne manjkavosti koje su snizile nivo celog nastupa. Retko izvođena Telemanova Burleska o Kihotu i Martinuova Serenada br 2 (bez violončela i kontrabasa) uklopile su se u opštu koncepciju koncertne večeri. A ona je bila praznjikava što se tiče dela sa programa i vrhunska u pogledu njihove interpretacije.