Ljubav otrovana primitivizmom

Komediju Milana Jelića „Jelisavetini ljubavni jadi zbog molera”, koja je sa uspehom igrana sedamdesetih godina na sceni Ateljea 212, rediteljka Dara de Luka je na velikoj sceni UK Vuk postavila veoma neobično, u stilu snolike, lirske retro idile i nežne nostalgije. Irena Mičijević svedeno izražajnim sredstvima igra naivnu i romantičnu Jelisavetu, a Bojan Žirović njenog lakovernog, smušenog i nestvarno iskrenog ljubavnog partnera, molera Milovana. Njih dvoje su par koji konkretno i simbolički označava čistu, romantičnu, idealizovanu ljubav, neokaljanu kaljavim okruženjem i bednom palanačkom svešću.

Na drugoj strani, u ratu sa njihovom nezaštićenom iskrenošću, nalaze se predstavnici poganog društva koje brutalno komada njihovu sreću – to su dve  dokone Jelisavetine komšinice, karakondžule Velinka (Tatjana Kecman) i Zora (Nađa Sekulić), teške grebatorke i malograđanke koje se pretvaraju da su njene prijateljice, a zapravo samo vrebaju priliku da je slome. U predstavu je uključen niz neverbalnih, plesno-muzičkih, vizuelno intrigantnih scena koje naglašavaju to specifično osećanje u predstavi, utisak o nekoj prošloj, izgubljenoj idili, nestvarnom svetu udaljenom od ružne stvarnosti. Izgled scene koja predstavlja Jelisavetin dom funkcionalno i poetski naglašava ključan pojam kičaste retro idile.

Efektan je i izbor kostima koji je u funkciji karakterizacije likova, na primer, Milovanov zarozani džemper ili neukusno predizajnirane haljine Velinke i Zore koje duhovito akcentuju njihovu grotesknost (scena i kostim Igor Vasiljev). Neprestana muzička pratnja radnje, korišćenje teatralizovanih, stilski iskrivljenih obrada poznatih pop pesama, „Fever” ili „Yesterday”, na pravi način podvlači taj svilenkasti retroidealizam De Lukine režije, zaokružujući njenu scensku upečatljivost.

Zanimljivo je to što druga premijerno izvedena predstava u UK Vuku,  „Bunar”, prema tekstu Radmile Smiljanić, u režiji Egona Savina, iako žanrovski i stilski potpuno drugačija, ima zajednički motiv sa predstavom o Jelisavetinim jadima. Reč je o motivu brutalnog društvenog odbacivanja žene zbog nerađanja dece. U oba slučaja, protagonistkinje koje nemaju decu, Jelisaveta i Jasmina, izazivaju podozrenje malograđanskog okruženja, a njihove iskrene ljubavi propadaju zbog uplitanja sredine. Radnja drame „Bunar” dešava se u jednoj ruralnoj, zaostaloj bosanskoj nedođiji gde je potrebno uvesti vodovod umesto bunara, da bi se olakšao život, što nailazi na otpor starijih generacija, bespomoćno zarobljenih u nekom drugom, odavno mrtvom, vremenu. Nalik Čehovljevom višnjiku, bunar je simbol neminovnosti promena, odnosno teškoća njihovog ostvarivanja.

Paralelno sa društvenim aspektom radnje, pričom o beznadežnoj zaostalosti društvene svesti, razvijaju se i lične, porodične tragedije koje nastaju zbog tog zarđalog pogleda na svet, kao i zbog sebičnosti i samoljublja – njihovi akteri su članovi jedne neharmonične porodice, majka, sin, njegova žena.

Kamerni prostor scene Kult u UK Vuku, blizina između gledalaca i glumaca, kao i jednostavna, asketska scenografija koja jasno predstavlja dom te duhovno osakaćene porodice, odgovarajuće stvaraju tešku, klaustrofobičnu atmosferu predstave i sugestivno dočaravaju život u ovoj zaboravljenoj zabiti (scenograf Darko Nedeljković). Režija Egona Savina je realistički vođena, precizna, koncentrisana na strpljiv i detaljan rad sa glumcima.

Radmila Živković sa lakoćom igra dijaboličnu Majku koja uništava život svom sinu zbog nesavladive sebičnosti i želje da ga kontroliše, pri čemu manipulativno izigrava žrtvu, nabijajući mu grižu savesti koja će dovesti do tragičnog kraja. Jovo Maksić nastupa u ulozi njenog osetljivog i neodlučnog sina Miloša koji strada zbog nemoći da se odupre njenoj  razornoj dominaciji. Mariana Aranđelović igra Miloševu tridesetogodišnju ženu Jasminu, samosvesna je i nepopustljiva, jača i pametnija od njega, ali nedovoljno uporna u spasavanju njihove ljubavi. Ivana Šćepanović stvara lik takođe gnusne Smilje, udovice koju Majka, na ideju Vrača (Novak Bilbija), podlo dovodi u kuću da zameni Jasminu.

Predstava „Bunar” podseća na Savinovo i Spasojevićevo „Odumiranje” koje je pre nekoliko godina sa uspehom postavljeno u Ateljeu 212, zbog bliskosti žanra, stila, sadržaja, zajedničke anatomije destruktivnih porodičnih odnosa u ruralnom svetu, izguranom na margine života, i to izborom njihovih aktera. Obe predstave ostavljaju gledaoca u strašnoj tišini užasnutosti realnošću ljudskog pokvarenjaštva koje bespovratno truje stidljive pokušaje razmahivanja ljubavi, koja je suviše krhka da bi opstala u mraku opšteg primitivizma.