Deveti decembar, u Medveđi

Vest da nas je Evropa poslala na popravni do marta sledeće godine zatekla me je u rodnoj Medveđi. Na putu kroz moravsku dolinu nisam mogao da odolim a da makar nakratko ne svratim i ne obiđem oca u susret njegovom osamdeset prvom rođendanu. Da vidim kako je i da, uz šporet za koji sam još letos i na vreme naručio najbolju cerovinu od mog poznanika iz Levča, popričam sa njim, da mu donesem lekove kojih nema u čaršijskoj apoteci i da prespavam u roditeljskoj kući. Da osetim prepoznatljivu opojnost osušene lipe na slavskom astalu, zaostali miris tamjana u kadionici ispod ikone naše krsne slave, omamljujući šum vezenih perjanih jastuka koje je nekada, veoma davno, napunila moja pokojna majka.

Bez obzira na to što sam odavno ušao u poslednju trećinu svog života zavičaj me vuče kao magnet, kao neraskidiva pupčana vrpca. Vraćam mu se uvek sa detinjskom radošću i sinovljevskom grižom savesti – što sam na autobuskoj stanici u Trsteniku, pre više od četiri decenije sa teglom mladog kajmaka i slatkim od dunja, ušao u prepuni autobus na relaciji Titovo Užice – Skoplje i otišao u svet. Najlon kesa je tada bila retka i skupa stvar, pre nego što me je poljubila u kosu, majka mi je u džep tutnula jednu koju je negde našla, da mi se nađe, ako mi bude muka.

Umoran i sa bolom u leđima od celodnevnog držanja za volan dok zaustavljam automobil ispred seoske prodavnice pored trafo-stanice, pitam se: Kako bi moj život izgledao da sam ostao u selu? Kako bi mi izgledao svet koji bi gledao sa pradedovskih njiva i pašnjaka, da li bih bio bolji čovek i da li bih bio srećniji?

U prodavnici se rukujem sa Draganom, četrdesetogodišnjakom koji se pre nekoliko godina vratio iz Francuske i tu na tom mestu otvorio trgovinu. Pitamo se za zdravlje, a onda slušam jednolični zvuk tipkanja po tastaturi kompjuterske kase i dži-pi-es uređaja dok on predusretljivo kuca račun za dve vekne hleba, jednu flašu kisele vode i jedno pivo. Mislim se – kako su valovi svetskih tehnoloških inovacija stigli i u moje selo: nema više mastiljave olovke i sabiranja računa na krep-papiru kese za pakovanje. Pade mi na pamet pa izgovorih: Kako to da moravske seljanke ne mese više hleb u svojim kućama, nego ga kupuju kao u gradu...Sredovečna seljanka čijeg lika ne mogu da se setim ne odgovori mi ništa, prvo se snebiva a onda diskretno i šapatom upita Dragana da li može da plati kad im daju za mleko i zamoli ga da je zapiše u svesku. Okrećem glavu, kao da ne vidim – ali da čujem moram.

–Šta bi Rašo, ovi primiše sve samo nas jok. Okrenem se i vidim – iza vrata na gajbicama piva sede njih dvojica za koje znam da su im kuće tik na obali Morave. Jedan je bio skeledžija a drugi je u vreme mog detinjstva radio vršalicom za pšenicu. U rukama drže po flašu piva i gledaju me zamućenim očima. – Na koga mislite, pitam ih ja, koga primiše, a koga jok? –Na Evropu mislimo – kažu oni. Primiše sve, Bugare, Rumune, sad i Hrvate...samo nas Srbe jok...Ki kad smošugavi...? Gledam ih dok naručujem ljute bombone, napolitanke, šećer u kockama i mirišljav sapun za oca i mislim se šta da im kažem...?

Kad bismo mi sutra priznali albansku državu koja nam je oteta, opet bismo igrali pipirevku, kako oni sviraju...Opet bi oni nešto izmislili... Nudim se da im kupim pivo i kažem kako sam na radiju čuo da nam je prijem u Evropsku uniju odložen za proleće sledeće godine, da je naša država ispunila sve uslove koje su tražili... da je iz Brisela javljeno da će u martu sigurno biti u redu... Onaj što je bio skeledžija procedi kroz zube – Ti si bre glumac bar školovan čovek, i ideš po svetu – ne lipši magarče do zelene trave...Onaj što je nekad vozio skelu obrisa usta i upita me: Ako umeš kaži nam...to što se tiče Evrope – jel’ ona da dođe kod nas...il’ mi treba da idemo kod nje...?

Oca sam zatekao pored šporeta zagledanog u magličastu svetlost TV ekrana. Bio je u toku Dnevnik nacionalne televizije, gledamo kako unezvereni potpredsednik srpske vlade podnosi ostavku.

– Što sediš u mrak–pitam ga – što ne upališ sijalicu. –Neka, vidim i ovako – odgovori mi on. – Meni nije za mene, moje je prošlo.Što se mene tiče, ne moraju nikad da nas prime u tu Evropu, al’ krivo mi jezbog dece... Opet nisam znao šta da mu kažem... ili nisam hteo. Ćutali smo neko vreme, slušali i gledali marketinško šepurenje evropskih moćnika u lister odelima. Neki su imali preplanulo lice, neki su bili toliko usiljeno i lažno nasmejani da je moj otac prokomentarisao: Kako ljudi imaju lepe i zdrave zube. Kakve zube ćeš da imaš za veka zavisi od toga šta jedeš i čime se ’raniš u detinjstvu.Kod nas sve škrbo i grdno.

Pustio sam ga da priča... Video sam da je bio povređen i ljut. Kaže mi da su Nemci opet sila koja sudi i presuđuje... u Evropi i u svetu... A bio je dečkić 1945. kad je njegov otac, a moj deda više od mesec dana čuvao i skrivao dva nemačka vojnika u podrumu, iza kace sa tek izmeljanim grožđem... Kako su Rusi nekoliko puta pretresali kuću, kako deda nije hteo da ih preda jer je znao da će Rusi odmah da ih streljaju. Kako su Nemci bili vrlo mladi, jedan je bio ranjen... a drugi se zvao Johan... Tu priču sam čuo stotinama puta, znam svaki detalj. Dok ruska oslobodilačka stihija zbog koje su majke po zemunicama krile žensku čeljad nije prošla i otišla preko Beograda i Srema pravac do Berlina – moj deda je hranio dva mlada Nemca, a kad su se oporavili, jedne noći ih je pod okriljem mraka izveo na glavni put, sa one strane Morave – obučene kao mlade zidarske kalfe...

Od tada niko u mojoj porodici nikad ništa nije čuo o dvojici mladića. Moj deda ih je pominjao do kraja života, na krsnoj slavi, na Badnji dan, i uvek kad se krstio i molio Bogu. Govorio je da se nada da su živi i zdravi. Bio je ponosan na svoje delo. Od njih nikada nikakva javka nije stigla.

Te noći sam bio u košmaru, možda me uhvatio san tek pred zoru. Sem vezanog komšijskog psa koji je povremeno podurlavao u tišini i tmuši moje hladne nekada momačke sobe ništa se nije čulo. Odatle – u krug, sve do beskraja...