Pešić: Sve medalje pokloniću Veri

Svaka medalja ima dve strane. Kad je Svetislav Pešić u pitanju, lice svih uspeha je blistavo vidljivo. Za tri decenije trenerskog rada u kolekciji jedino nema olimpijsku. Sve mlađe reprezentativne selekcije doveo je do evropskog i svetskog vrha, seniorske takođe. Jedan je od retkih stručnjaka sa osvojena sva tri evropska kupa, a trofeje „za domaću upotrebu” teško je i nabrojati, kao i igrače s kojima je radio i pomogao da postanu vrhunski. O naličju svih tih uspeha, malo se zna, a Pešić u središte stavlja svoju porodicu, pre svih suprugu Veru koja je 1987, kada je krenuo trbuhom za kruhom, svesno zatvorila knjigu karijere uspešnog ekonomiste i preuzela ni malo laku ulogu.

– Kad završim sa ovim mojim poslom za jedno desetak godina sve medalje koje sam osvojio okačiću Veri oko vrata, u znak zahvalnosti što me je podržavala čitavog života u svakom smislu. Jedino mi nije pravila taktiku za utakmice – otvara Pešić za „Politiku” vrata svoje intime.

Nije bio jedini sportista u kući. Trebalo je podizati i košarkaški podmladak, sina Marka i ćerku Ivanu, koji su danas uspešni poslovni ljudi.

– Srećna okolnost je da je i supruga bila košarkašica i to vrhunska u sarajevskom Željezničaru. Znala je dobro kakav je posao trenera, da je on to i kad je kod kuće, znači 24 sata. Nije joj bilo lako da donosi neke odluke, pre svega da zauvek napusti posao i prati me po putešestviju koje je u inostranstvu trajalo 24 godine, a bila je jedan od direktora na izgradnji elektrifikacije na Kosovu i Metohiji. Danas sa velikim zadovoljstvom mogu da kažem da je ona najzaslužnija što imamo ovakvu porodicu, dobru decu i podmladak.

Često i dugo odsustvovanje od kuće godinama je akumuliralo prazninu koja Pešiću ne da mira.

– Jedinu grižu savesti koju osećam je da svojoj porodici nisam dao onoliko koliko su oni meni. I to je jedan od razloga što sam se vratio. Na kraju krajeva, kad ću da živim u svojoj zemlji. To je jedini deo na zemaljskoj kugli koji osećaš da ti pripada, da si na svom. Vera i ja volimo Beograd, ali priznajem da ga nisam razumeo do 2008, kada sam se vratio prvi put. Igrao sam u Partizanu četiri godine, ovde studirao, ali to je bilo drugo vreme. U Beogradu mogu da pronađem sebe i napravimo život kakav želimo. Čine ga ljudi, kao i Pirot u koji dođem uvek kada vreme dozvoli i gde imam dosta prijatelja.

Decembar i januar su meseci kad se Pešići okupe bar na dan dva, ovog puta u Pirotu. Sin Marko rođen je 6. decembra, a slavlja traju do 16. januara, kada je svet ugledala ćerka Ivana. U sredini su krsna slava Sveti Nikola i Božić koji slave dva puta.

– Sve su to lepi trenuci, ali retko smo bili u kompletnom sastavu. Košarka, poslovi i kilometri su nas razdvajali, ali evo ponovo se sabiramo. Došao sam u Zvezdu na dve godine, ali po svemu sudeći ostaću malo duže. Lepo je kad si među svojima, opušteniji sam i znam tačno šta me čeka. Govorim maternjim jezikom, često viđam prijatelje i želim da još dosta toga uradim za našu košarku.

Ne krije da ga je dovela i iluzija o stvaranju još jednog jakog srpskog kluba pored Partizana i igrača koji će doseći reprezentativne visine.

– Sebe vidim kao trenera-učitelja koji se bavi menjanjem navika mladih košarkaša. Tako sam počeo u Bosni sa novom generacijom posle osvajanja titule evropskog prvaka, učestvovao u stvaranju najbolje generacije u istoriji košarke van NBA, sa Divcem, Đorđevićem, Rađom i Kukočem, takođe u Nemačkoj. Znam da neće biti lako, pre svega zbog teškog nasleđa, ekonomske blokade, bombardovanja i nerešenih političkih problema, ali sport je pokazao neverovatnu vitalnost o čemu svedoče sjajni rezultati. Košarka je počela da nam pada kada su poznati treneri otišli iz zemlje, a oni koji su ostali iz straha za egzistenciju prihvatili nove, pogrešne, principe, koji rezultatu daju prednost u odnosu na trening. Sport je ozbiljna delatnost koja ima ogroman uticaj na društvo, kroz vaspitanje, obrazovanje i ugled u svetu. U Velikom smo zaostatku, izgubili smo kontinuitet, ali da sam pesimista ne bih se ni prihvatio posla u Crvenoj zvezdi.

Više ne planira godinama u napred, već pokušava svaki dan da napravi nešto dobro, za sebe, porodicu, tim, klub, košarku...

– Radim kao da ću karijeru da završim u Crvenoj zvezdi, ali nisam došao da mi prođe vreme, već ako je moguće stignemo jednog dana do Evrolige. Međutim, svestan sam da to ne mogu da postignem sam, kao što nije bio slučaj ni sa jednim ostvarenim vrednim rezultatom do sada. Potrebno je veliko strpljenje i zajedništvo igrača, uprave, sponzora i navijača. Za sada smo u fazi uigravanja. Iako trenutno rezultati to ne pokazuju, verujem da smo na pravom putu – rekao je Svetislav Pešić.