Kupila sam oružje, sad sam jači pol

Na sa­ti­ri­čar­skoj i afo­ri­sti­čar­skoj sce­ni Sr­bi­je jed­nu od glav­nih ulo­ga ima i jed­na du­hom sna­žna že­na – Ve­sna Den­čić ko­ja svo­jim tek­sto­vi­ma po­di­že lju­de na no­geili iza­zi­va trn­ce.

Ro­đe­na je 30. no­vem­bra 1963. u Be­o­gra­du. Di­plo­mi­ra­la je no­vi­nar­stvo na Fa­kul­te­tu po­li­tič­kih na­u­ka.

Sem sa­ti­re i afo­ri­za­ma, pi­še po­e­zi­ju, pro­zu, knji­žev­ne pri­ka­ze, re­cen­zi­je, ko­men­ta­re... Evo ne­kih na­slo­va knji­ga: „U dru­štvu se ne ša­pu­će”, „Svet ne mo­že pro­pa­sti bez nas”, „Put do pa­kla”, „Stra­da­nje u ci­klu­si­ma”... Član je Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Sr­bi­je.

Nje­na de­la pre­ve­de­na su na de­se­tak je­zi­ka. Do­bit­nik je broj­nih na­gra­da u ze­mlji i ino­stran­stvu. Osni­vač je i glav­ni ured­nik elek­tron­skog ča­so­pi­sa za sa­ti­ru „Et­na”, a i ne­ko­li­ko veb-saj­to­va od ko­jih je „Smeh do bo­la” vi­še pu­ta na­gra­đi­van. Ži­vi u Be­o­gra­du. 

U kom okru­že­nju ste od­ra­sli?

Do še­ste go­di­ne u ro­di­telj­skom do­mu, ana­kon to­ga, zbog zdrav­stve­nih raz­lo­ga, da ma­lo oja­čam sla­ba­šne ko­sti,ob­re­la sam se u bol­ni­ci, u Ro­vi­nju. Tu sam za­vr­ši­la osnov­nu ško­lu. Već ta­da je po­čeo da se for­mi­ra moj nerv za umet­nost. Vo­le­la sam da cr­tam i či­tam. Po­če­la sam da pi­šem po­e­zi­ju, da uče­stvu­jem u re­ci­ta­li­ma, pe­vam, da bih u sed­mom raz­re­du, za­jed­no sa još jed­nom uče­ni­com, Ma­ri­jom iz Pu­le, re­ži­ra­la pred­sta­vu za kraj škol­ske go­di­ne.

Ko­je su bi­le Va­še po­tre­be...

Knji­ge, pa­pir, olov­ke, ra­dio-apa­rat.

... a ko­je že­lje?

Ni­kad ni­sam ima­la ne­kih po­seb­nih že­lja, sem da ono što ra­dim bu­de što bo­lje.

Ka­kvi ste pri­vat­no?

Valj­da kao i svi osta­li. Ra­dim ono što vo­lim, mo­gu ili mo­ram, i tru­dim se da od to­ga ne pra­vim dra­mu. Naj­bit­ni­je mi je da ostva­rim do­bar od­nos sa lju­di­ma ko­ji me okru­žu­ju: sa po­ro­di­com, pri­ja­te­lji­ma, ko­le­ga­ma...

Ko­ja je Va­ša ži­vot­na fi­lo­zo­fi­ja?

Ima ih ne­ko­li­ko. Po­red one da bi tre­ba­lo bi­ti iskren u sve­mu što ra­di­te, u op­ho­đe­nju sa lju­di­ma, ali i pre­ma se­bi, po­treb­no je i ve­o­ma mno­go ra­di­ti na se­bi, jer kao što re­če So­krat: „Znam da ni­šta ne znam”.

Ka­kva je moć me­di­ja...

Ogrom­na, na­ro­či­to te­le­vi­zi­je, ko­joj se još naj­vi­še ve­ru­je i po­red to­ga što se zna da je tu sve mo­gu­će mon­ti­ra­ti. S dru­ge stra­ne, po­sred­stvom in­ter­ne­ta, gde ta­ko­đe po­sto­ji mo­guć­nost ši­re­nja ne­pro­ve­re­nih i la­žnih in­for­ma­ci­ja, mo­gu­će je da se ču­je i vi­di dru­ga, pot­pu­no dru­ga­či­ja sli­ka stvar­no­sti, ne­kon­tro­li­sa­na od stra­ne taj­ku­na ili po­li­tič­nih moć­ni­ka. U sva­kom slu­ča­ju ve­li­ka mo­ral­na od­go­vor­nost le­ži na po­sle­ni­ci­ma jav­ne re­či, a da li će oni tu moć pre­to­či­ti u iz­vor do­sto­jan po­što­va­nja ili će se sro­za­ti u ka­lju­gu za­rad nov­ca i „sla­ve”, za­vi­si od ulo­ge ko­ju su sprem­ni da od­i­gra­ju.

... a Va­še umet­no­sti?

Sva­ka umet­nost ima svo­je­vr­sno te­ra­pe­ut­sko dej­stvo, kao ot­klon i lek pro­tiv be­sti­jal­nih po­li­tič­kih igra­ri­ja mi­le­ni­ju­mi­ma una­zad, bi­lo da je reč o po­e­zi­ji, pro­zi, dra­mi, li­kov­nim i osta­lim umet­no­sti­ma.

Šta još vo­li­te sem pi­sa­nja?

Ples, ba­let, ope­ru...

Da li se u sve raz­u­me­te?

Ja sam ge­ni­je! Zar ni­ste to i vi pri­me­ti­li?

Za­što pi­še­te afo­ri­zme?

Afo­ri­zme pi­šem za­to što u pri­ču ne mo­že da sta­ne to­li­ko po­tre­snih li­ko­va.

Ka­ko se kao že­na sna­la­zi­te u sa­ti­ri?

Ku­pi­la sam oruž­je.

Sa­da sam ja­či pol!

Da li smo svi po­ma­lo kri­vi za ovo što se de­ša­va? 

Ne pri­zna­jem ko­lek­tiv­nu kri­vi­cu.

Ja sam aso­ci­jal­na lič­nost.

Šta bi­va kad nam sre­ća okre­ne le­đa?

Sre­ća je što ima­mo slav­nu pro­šlost,

pa ne mo­ra­mo da mi­sli­mo na bu­duć­nost.

Ka­ko je pro­te­kla pri­va­ti­za­ci­ja?

Na po­sao ka­snim iz oprav­da­nih raz­lo­ga.

Dok pro­me­nim tri pre­vo­za,

fir­ma pro­me­ni ime, de­lat­nost i vla­sni­ka.

Ka­ko pre­se­ći la­nac kri­mi­na­la?

La­nac kri­mi­na­la je pre­se­čen.

Jed­na po­lo­vi­na je u za­tvo­ru, dru­ga na vla­sti.

Ipak, ne­ma vi­še re­do­va za hleb?

Po­ra­sla je ku­pov­na moć sta­nov­ni­štva.

To se vi­di u sva­koj pe­ka­ri!

Zbog kre­di­ta?

Mo­ra­li su da una­pre­de ban­kar­ski si­stem,

da se sav no­vac ne bi sli­vao u po­greb­na pred­u­ze­ća.

Ko­ja tr­go­vi­na cve­ta?

Tr­go­vi­na lju­di­ma ov­de još ni­je u pot­pu­no­sti za­ži­ve­la,

ali se sa­svim pri­stoj­no za­ra­đu­je od pro­da­je u de­lo­vi­ma.

Za­što se Da­čić ne „ski­da” sa te­le­vi­zi­je?

Po­li­ci­ja ima pu­ne ru­ke po­sla.

Zbog kon­fe­ren­ci­ja za no­vi­na­re

ni­ka­ko da stig­ne na uvi­đaj.

A za­što uvek od ko­mar­ca pra­vi­mo ma­gar­ca?

Ne bi­smo mi pra­vi­li od ko­mar­ca ma­gar­ca

da ko­ma­rac ne nja­če.

Ko­li­ko se či­ni za mla­de?

No­ve ge­ne­ra­ci­je ni­su za­do­je­ne ide­o­lo­gi­jom.

Oni su si­sa­li ve­sla.

Za­što je vlast sme­nji­va?

Vlast mo­ra da bu­de sme­nji­va,

za­to što i osta­li po­li­ti­ča­ri ima­ju bo­le­sne am­bi­ci­je.

Šta ra­di vla­da?

Mo­li štraj­ka­če da se vra­te na po­sao.

Vla­da je ob­ja­vi­la ob­u­sta­vu ra­da.

Da li isto­ri­ja uvek mo­ra da bu­de kr­va­va?

Na­u­či­li smo lek­ci­ju iz isto­ri­je.

Od­go­va­ra­mo kao iz to­pa!

Ka­ko pod­no­si­te sve ovo što nam se do­ga­đa?

Za­ka­za­la sam pre­gled kod psi­hi­ja­tra,

ali ni­je mo­gao da me pri­mi zbog ob­duk­ci­je.

Ima i lep­ših te­ma, na pri­mer lju­bav?

Lju­bav: jed­na­či­na sa dve ne­po­zna­te.

A šta mi­sli­te o bra­ku...

Sva­kom mu­škar­cu od ak­ci­je

po­treb­na je že­na od ak­ci­je.

Da po­či­sti za njim.

...sek­su...

Da je bi­la pra­va seks bom­ba,shva­tio je tek ka­da mu je raz­ne­la imo­vi­nu.

... a o de­ci?

De­cu ni­je la­ko pre­va­ri­ti, za­to ne­ma­ju pra­vo gla­sa.

Ne­što za kraj.

Ov­de je i bog re­kao la­ku noć.

I tu je kraj pri­če!

-----------------------------------------------------------

Per­spek­ti­ve

Noć

iz­mi­če kon­tro­li

mrač­ni­ja

bi­ti ne mo­že

ni ti­ša

la­vež za­mu­kao

vonj ne­ma­ni

no­zdr­ve pa­ra

u ne­kom dru­gom sve­tu

u ne­kom dru­gom ve­ku

odoj­če cok­će

Iz knji­ge „Kra­lji­ca sen­ki” (Al­ma, 2011)