Specijalni sud za organizovani kriminal će 23. maja izreći presudu kojom će oglasiti krivim, ili osloboditi od optužbe, desetoricu okrivljenih za atentat na predsednika srpske vlade Zorana Đinđića. Da li, posle tri i po godine suđenja, dilema o krivici optuženih uopšte postoji? Odobrenjem da se završne reči u "procesu veka" emituju na televiziji, Specijalni sud i Vrhovni sud Srbije omogućili su široj javnosti da vidi šta je sve na tasovima vage koju drži boginja pravde. Ako pogledamo optužnicu i završnu reč zamenika specijalnog tužioca – sve je jasno i dileme nema da su optuženi organizovali i izvršili atentat na premijera. Kada slušamo završne reči advokata odbrane i optuženih – pitamo se da li su ti ljudi zalutali na optuženičku klupu i zašto im se sudi.

Pravda je u rukama suda. Neće presuditi ni mediji, ni pravni ni  kriminalistički stručnjaci, niti predstavnici političkih stranaka. Neće presuditi ni tužilac ni advokati. Specijalni sud u Beogradu će odlučiti o krivici optuženih i tom će odlukom pokazati da li smatra da je na ovom maratonskom suđenju utvrđena istina o ubistvu Zorana Đinđića, ili nije.

Sud je smatrao da mu je potrebno 20 dana za donošenje i obrazloženje presude. Zasedao je čak 150 puta, i sada se pred tročlanim sudskim većem nalazi više od šest hiljada stranica dokaznog materijala. Proces sa službenom oznakom KP5/03 ući će u istoriju Srbije kao "suđenje veka", ne zato što je trajalo tri i po godine, nego zato što je to bio proces za ubistvo prvog demokratskog premijera Srbije. Zoran Đinđić ubijen je 12.marta 2003. godine u centru Beograda, u 12.25 časova, pred zdanjem srpske vlade, na očigled pripadnika njegovog obezbeđenja i na užas srpske i javnosti celog sveta. Samo dve i po godine posle pobede demokratskih snaga na izborima i svrgavanja Slobodana Miloševića, i samo tri nedelje nakon prvog pokušaja atentata na njega, premijer Srbije Zoran Đinđić bio je laka meta onih kojima je smetao. Snajperista ga je imao na dlanu. Nije bilo bedema ni zaklona. To je istorijska činjenica o Srbiji, a u tu istoriju će zatim ući i čitav proces i presuda optuženima za atentat.

Pred sudom nije lak zadatak. Svaka rečenica u presudi mora biti detaljno obrazložena. Ništa ne sme ostati nejasno i nedorečeno. Specijalno tužilaštvo smatra da je neoborivo dokazano da je Zorana Đinđića ubio Zvezdan Jovanović, pomoćnik komandanta kasnije rasformirane Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije, po nalogu nekadašnjeg komandanta te jedinice Milorada Ulemeka Legije, a uz podršku i saradnju zemunskog kriminalnog klana čiji je vođa bio Dušan Spasojević, koji je kasnije ubijen u akciji hapšenja. Kao motiv, tužilac navodi sprečavanje hapšenja i izručenja pripadnika JSO haškom Tribunalu i osvajanje vlasti u Srbiji.

Glavno uporište tužioca je priznanje Zvezdana Jovanovića u policiji, koje je on kasnije pred sudom opovrgao. Bez obzira na to, tužilac tvrdi da se ono poklapa sa iskazima svedoka saradnika, koji su postigli nagodbu sa tužilaštvom i sudom, kao i sa iskazom optuženog Dušana Krsmanovića, ali i sa materijalnim dokazima.

Na drugom tasu vage stoji rečenica Jovanovićevog branioca Nenada Vukasovića upućena sudskom veću: "Ako nađete jedan materijalni dokaz koji će staviti pušku u ruke Zvezdanu Jovanoviću, onda ga osudite".

Završne reči u "procesu veka" postavile su pred sudsko veće tri teze: prva je tužiočeva, druga je teza punomoćnika porodice Đinđić i telohranitelja Milana Veruovića, kao i samog Veruovića – da optuženi jesu izvršili atentat na premijera, ali da oni nisu jedini krivci, da je postojalo drugo snajpersko gnezdo i treći metak, i da dokazi izvedeni na suđenju nisu dali odgovor na pitanje ko su nalogodavci zločina i koji su njihovi motivi. Treća teza je teza odbrane – da ljudi na optuženičkoj klupi nemaju nikakve veze sa ubistvom premijera i da su ga ubili "moćnici iz inostranstva". Teza o trećem metku zajednička je za punomoćnike oštećenih i advokate optuženih, ali se razlikuju njihova mišljenja o izvršiocima atentata.

Sud donosi presudu na osnovu slobodne ocene svih dokaza i njihove uzajamne veze. Iskazi svedoka i materijalni dokazi su ravnopravni. Sudije bi se pri donošenju presude morale voditi zakonom, pravičnošću, ispravnom logikom, savešću i nezavisnošću, a presudu će izreći "u ime naroda".

Proces optuženima za ubistvo Zorana Đinđića je proces veka u Srbiji i zbog ogromnih očekivanja javnosti, tim pre što su se prve javne sumnje u zvaničnu verziju zločina pojavile i pre nego što je počeo maratonski proces koji je dodatno raspalio političke strasti u zemlji. Sudije znaju da se i one nalaze pred svojevrsnom sudom javnog mnenja, pred različitim osećanjima pravde i potrebom građana Srbije da saznaju punu istinu o važnom istorijskom događaju. Neće im biti lako da ispune sva očekivanja.