Medalje nam donose samorasle voćke

U nedelju, 29. januara ove godine, verovatno nije bilo ponosnijeg naroda od našeg. Toga dana je Đoković pobedio u Melburnu na jednom od četiri najvažnija teniska turnira na svetu, vaterpolisti su se u Ajndhovenu vratili na evropski presto, a rukometaši su u Beogradu postali vicešampioni Starog kontinenta.

Možda se neko tada setio i da su naši odbojkaši i odbojkašice šampioni Evrope, da su vaterpolisti Partizana osvojili Evroligu, da su... Ali, i bez tih podsećanja nam se zavrtelo u glavi od uspeha!

Uspesi naši, neuspesi njihovi

U jednom danu Srbija u tri finala! I to slučajno podudaranje postade znamenje naših neiscrpnih mogućnosti.

Isto kao što nam neuspeh u sportu služi kao potvrda da smo u debelom zaostatku za svetom. Ali, u tom slučaju su za sve krivi sami sportisti i oni koji ih vode.

Kad se pobeđuje onda ne samo što nam je to u krvi, nego tu ima i ličnog doprinosa svakoga od nas. Jedan nije gledao prenos da ne maleriše, drugi je promenio mesto kad je krenulo naopako, treći je iz svoje sobe dekoncentrisao protivnika, četvrti je izgubio glas savetujući naše kako da igraju...

Naravno, i oni odozgo se tada sete da je, eto, sport primer kako možemo kad hoćemo. I da će, dabome, država i oni koji mogu, još više da pomažu.

Mi se primetimo drvo kad izraste i ozeleni. Njegov koren se ne vidi i zato nas ne zanima. Tako i javnost ne samo što ne vidi koren sporta, nego je ne zanimaju ni njegovi rasadnici... Ne cenimo ni one koji tamo odabiraju, kaleme, zalivaju, neguju...

Čim joj opadne lišće mi dignemo ruke od te samorasle voćke koja nas je obradovala svojim medaljama. Ko se, recimo, još seća Nađe Higl?!

Tuđe uspehe lako preuzimamo na sebe, ali gde smo, kao država, kao društvo, kao pojedinci, kad dete kroči na put sporta? Dok ne dođu rezultati pred kojima se i svet klanja?

Šta ćemo učiniti kao pojedinci to je stvar naše dobre volje i mogućnosti. Šta ćemo učiniti kao društvo zavisi od mnogo čega, jer ono nema način da nešto neposredno menja. Ostaje država koja time treba da se pozabavi ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što se reprezentacija takmiči pod njenim imenom.

Ne postoji recept, koji bi mogao da se primeni na sve zemlje. Okolnosti se mnogo razlikuju čak i kod komšija, tako da nema gotovih rešenja.

Kako stvari stoje dečji sport prelazi u ruke preduzetnika. Da, preduzetnika, jer se privatne škole i klubovi osnivaju da bi njihovim vlasnicima donosili zaradu.

To, u načelu, ne mora da bude loše. Međutim, nevolja je u tome što svrha takvih preduzeća nije razvoj dece, nije ni razvoj sporta, nego, kao i kod svake firme – da se zaradi. Stručnost i ostale vrednosti tih prvih trenera ostavićemo po strani.

Čak i u nekim klubovima s tradicijom javna je tajna da u mlađim kategorijama prednost dobijaju deca čiji roditelji mogu da „honorišu” njihove sportske učitelje. Ali, i te trenere treba razumeti – moraju od nečega i oni da žive, jer je njihov rad potcenjen.

Neiskorišćeni nastavnici i profesori fizičkog

Teško je izračunati koliko dece ne postigne ono što je moglo, jer se opredelilo za „pogrešan” sport. Roditelji su za ono što će doneti dobre pare, deca za ono što je omiljeno u njihovom društvu. Te dve stvari se uglavnom poklapaju! A ti, koji su u fudbalu ili tenisu osuđeni na neuspeh možda su bili predodređeni da u kajaku ili gimnastici budu osvajači olimpijskih medalja.

Šta bi država tu mogla da preduzme? Sva deca idu u školu, gde fizičko vaspitanje predaju oni koji su stručno osposobljeni za to (diplomirani studenti Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja). Oni, po definiciji, imaju dovoljno znanja da obave prvu selekciju.

Kada bi postojali opštinski, gradski ili okružni odbori za otkrivanje i razvoj sportskih talenata oni bi mogli da preuzmu dalju brigu o njima. Potom bi filtriranje bilo obavljeno na regionalnom nivou odakle bi u državne centre bili upućeni oni od kojih mogu da se očekuju najbolji rezultati.

Imamo li mogućnosti za to? Otkud nam sredstva i kadrovi?

Na tom igralištu imamo više „timova”: Ministarstvo sporta i omladine, Olimpijski komitet, Sportski savez, granski savezi, „Sport za sve“, Savez za školski sport i olimpijsko vaspitanje... Oni imaju i sredstva, i kadrove, ali ko tu kosi, a ko vodi nosi, ko ore, a ko seje...

Ne sede oni skrštenih ruku, međutim, teško da tu leva ruka zna šta radi desna i obrnuto. Kad bi podelili posao, nadležnosti i zasluge to bi već bio osmišljeni rad u sportu od početnih koraka do finiširanja na olimpijskim igrama.

Ivan Cvetković

-----------------------------------------------------------

Što je dete darovitije to mu je teže

Naše školstvo je takvo da je detetu teže što je darovitije. Ako se bavi sportom ili nečim drugim što zahteva aktivnost van škole ono tovari sebi obaveze koje nemaju njegovi vršnjaci, a za njega sistemski nije predviđeno razumevanje. Primera radi, zašto bi bio problem što, recimo, ne može da dođe na prva tri časa zbog treninga? U čemu je problem da to nadoknadi slušajući predavanja ili radeći testove i pismene zadatke sa popodnevnom smenom nekog drugog odeljenja u toj istoj školi? Zar je toliko važno da li na času kod ovog ili onog nastavnika ili profesora, ako oni predaju isti predmet?