Samo jedan odgovor: svašta!

Ukoliko se, iz bilo kog razloga, moralne norme potajno i besprimerno krše, u jednom segmentu društva, kao što je politički, otud sledi, kao što noć sledi nakon dana, da će se te norme jednog dana srušiti – u sportu, zabavi, obrazovanju, kulturi, vojsci, poslu i vladi.

            Margaret Halsej (1910–1997)

            Iz ,,No laughing matter”

List ,,Politika” postavlja pravo, a moglo bi da bude i nagradno, pitanje: Šta nagrađujemo u kulturi? Hvala na pitanju. Ja imam samo jedan odgovor: svašta!

Prosto se osećam isprazno ako prođe dan a da nijedan književnik ili pesnik nisu dobili nagradu koja nosi ime nekog drugog književnika, neke opštine, nekog ,,sela koje gori” ili ,,babe koja se češlja”. Ako 400 umetnika i poslenika kulture poseduju ogromne, izuzetne, nezaboravne i istorijske zasluge za dosadašnji procvat srpske kulture, te su 400 nosioci tzv. nacionalne penzije, onda je Srbija najkulturnija nacija na planeti Zemlji i šire. Nadam se da za ovaj podatak neće saznati Francuska akademija koja konstantno ima 40 članova!

Samo akcija koja ima smisla može da uspe. U zemlji Srbiji takvih je akcija bilo koliko i prstiju na jednoj ruci. Pozitivna ,,akcija” desila se 2007. godine, od kada na predlog Ministarstva kulture Vlada Srbije dodeljuje priznanja zaslužnima u oblasti kulture.

Međutim i sa pravom, opšte je mišljenje da tom prilikom nisu postavljeni jasni i čvrsti kriterijumi. Pretpostavljam da u strahu da se komisija za dodelu priznanja ne nađe u situaciji da od sijaset predloženih za mnoge i ne zna ko su, kandidati su naterani na ponižavajući postupak. Zamislite da jedna Mira Stupica ili Marija Crnobori skupljaju papire za dokaz svojih zasluga!

Sramota u startu! Bez ustupaka, bolećivosti ili sentimenta, broj od 50-60 stvarno zaslužnih otvorio bi prostor i za druge ništa manje značajne oblasti koje bi se adekvatno nagradile. Ovako, država, bez kriterijuma, znači nekritično, određuje sa kim ćeš da se ,,družiš”. Zbog toga se stvarno zaslužni, za razliku od državno odabranih, oseća kao usamljeni spomenik u parku, kao spomenik po čijoj glavi golubovi obavljaju svoj ,,posao”.

Da stvar bude normalna, u zemlji pobrkanih kriterijuma, umešala se i masovna kultura, neuporedivo bolje vrednovana u odnosu na vrhunsku umetnost, a sve uz kumstvo vlade koja je sebi dala za pravo, pri tom dezavuišući komisiju, da doda svoje kandidate koji nisu prošli izbor komisije. Tako je isplivalo na videlo da srpska, bakšiš, vlada javno pokazuje šta je za nju prioritet u kulturi. Za utehu neizabranima i protivnicima dodele ovakvih priznanja stoji podatak da je u početku tzv. nacionalna penzija iznosila 600 a sada jedva 400 evra. Jasan znak da polako ali sigurno klizi ka bakšišu.

Zaslužnima za kulturu Srbije ostaje da igraju bingo.

Kompozitor