I nauka je deo kulture

Kod dodele penzija za doprinos nacionalnoj kulturi iskrsla su važna pitanja. Najbitnije glasi: na koje se oblasti kulture odnosi uredba o „priznanjima umetnicima, odnosno stručnjacima u kulturi za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi”? Šta je sporno? Priznanje se u vidu nacionalnih penzija dodeljuje i „umetnicima”, ali i „stručnjacima u kulturi”. U kakvom su ovde odnosu umetnici i stručnjaci? Nesumnjivo je: umetnost je značajan domen kulture. Ali, i to je bitno – nije i jedini. U kulturologiji je opšte poznato da se pod kulturom, u užem smislu, podrazumeva duhovna sfera društva, a ova obuhvata jezik, nauku, filozofiju, umetnost i književnost, socijalne i političke ideje, religiju, moral, medije.

Ukoliko se priznanje dodeljuje umetnicima, a onda i stručnjacima u kulturi, pitanje je, da li su ovde obuhvaćeni lingvisti koji se naučno bave jezikom? Sudeći po onome ko su do sada dobitnici nacionalnog priznanja, nije teško razabrati da se u pomenutoj uredbi termin „kultura” uzima gotovo istoznačno sa rečju „umetnost”. To je, valjda, posledica kompozicije vladinih resora čije su nadležnosti, s obzirom na širi pojam „kulture”, sektorski razloženi. Tako je više ministarstava koja pokrivaju polje kulture: samo Ministarstvo kulture, ali i ministarstva vera, nauke, prosvete, informatike itd.

Na mestu je, svakako, da Ministarstvo kulture, s obzirom na resor koji mu je dodeljen, a i kompetencije nad užom sferom umetnosti, brine o radu umetnika i njihovih udruženja, o pozorištu i filmu, o književnosti i muzejima, pa u tom okviru i o negovanju tradicionalne umetnosti, folklora. A tu je negde i estrada. U skladu s tim, ne iznenađuje činjenica da su u uredbu o nacionalnim penzijama, osim grupe zaslužnih umetnika uključeni i zaslužni stručnjaci u kulturi, pod kojom stavkom – teoretičari kulture – vide ozbiljan, da ne kažem kardinalan previd. Pogrešno je, naime, što je Ministarstvo kulture, njegova komisija koja je radila na uredbi, identifikovala umetnost – nad kojom ima ingerencije – s jedne strane, i kulturu, s druge - koja je, doduše, u samom nazivu toga ministarstva – ali nad kojom, po obimu široj oblasti, ministarstvo nema kompetencije.

Otuda je opravdan gnev ljudi iz nauke, humanistike, biomedicinskih, prirodnonaučnih oblasti, najzad iz politikologije, kao i pregalaca u medicini, građevinarstvu, tehnološkoj struci, zašto nisu i oni vrednovani za vrhunske doprinose nacionalnoj kulturi, jer su i nauka i naučna praksa takođe deo kulture.

Ne ulazeći u polemiku o opravdanosti dodele nacionalnih penzija, o čemu se u ovoj rubrici razložno govorilo, želim da upozorim na suštinsku manjkavost ove uredbe o nacionalnim penzijama. U njoj nije precizno naznačeno da ovo ministarstvo dodeljuje priznanje isključivo vrhunskim umetnicima. Prema tome, ono može, ako hoće, uključiti ovde i stručnjake koji „promovišu umetnost”, ali ne i stručnjake „u kulturi”. Da nije tako, onda bi i lingvisti, takođe stručnjaci u kulturi, mogli konkurisati kod ovoga ministarstva, svejedno što ih plaća Ministarstvo prosvete i nauke.

A poenta je ova. Čak i ako uredba o nacionalnim penzijama bude precizirala onu odredbu, te od „stručnjaka u kulturi”, počne nagrađivati „stručnjake u umetnosti”, zar to onda ne obuhvata i sve nastavnike filoloških odseka na odnosnim fakultetima u zemlji, koji su par excellence stručnjaci za umetnost i književnost? Kuda bi nas sve to odvelo?!

*Kulturolog i estetičar