S njim su stigla dva istorijska zlata

Stariji ljubitelji košarke znaju napamet šta je sve osvojio Ranko Žeravica (83), a oni mlađi, ne svojom krivicom, teško da bi mogli da kažu nešto više od imena sporta kojim se bavio. Utoliko je dragocenija knjiga „Žeravica svetske košarke“, koju je priredio Milutin Luta Pavlović, a koja će biti predstavljena sutra (19.30) na „Kolarcu“.

U ovoj knjizi je sve što treba da se zna o Žeravici, od „banatskog blata do svetskog zlata“, kako je glasio radni naslov. Priča o dečaku iz Novog Miloševa, čiju je uglednu i imućnu porodicu nova vlast posle Drugog svetskog rata ostavila na dve kašike, jedan sto i par stolica, sigurno će zainteresovati i one koji nisu zagrejani za košarku i sport.

Kad je reč o njegovim zaslugama za košarku, o tome bi mogla da se napiše posebna knjiga. Za nekoga ko u teškim uslovima postigne uspeh, obično se kaže da je krenuo od nule, ali ovaj glavni junak je startovao iz „debelog minusa“. Ipak, ljubav prema košarci, koju je kao sedamnaestogodišnjak, 1946. u Kikindi, zavoleo na prvi pogled, povela ga je kroz život i dovela na vrh sveta, ali i do skladnog košarkaškog braka sa Zagorkom.

Po dolasku u Beograd skrasio se u svojoj „drugoj kući“, Radničkom sa Crvenog krsta, u kojem je prvo igrao a već početkom pedesetih trenirao ženski tim. Nije preuzeo košarkašice zato što mu je to bio plan, već jednostavno nije mogao da odbije prvi „ugovor“ koji mu je ponudila uprava: redovan ručak u kafani „Maraton“. Bila je to prilika da svoje džepove napuni hlebom do vrha i da to onda podeli na ravne časti sa drugarima s „krsta“.

Njegov rad u Radničkom nije prošao nezapaženo, pa ga je Košarkaški savez Srbije postavio za jednog od dvojice instruktora. Zadatak mu je bio da širom zemlje košarkaški opismenjuju mlade. I tako, mic po mic, dobio je šansu u muškom timu „krstaša“, pa i poziv da bude pomoćnik čuvenom profesoru Aleksandru Nikoliću u reprezentaciji Jugoslavije. Od 1959. do 1965. bio mu je desna ruka a onda mu je Savez poverio kormilo.

I kao što je Nikolić za deceniju i po od početnika napravio „srebrnu generaciju“, Žeravica je ekipu popeo na stepenik više i tako su nastali prvi „zlatni momci“ jugoslovenske košarke, na Svetskom šampionatu u Ljubljani 1970. Počela je najtrofejnija decenija naše košarke, kroz koju su ekipu vodili i Novosel, Nikolić i Skansi, a pečat je udario opet Žeravica, jedinim olimpijskim zlatom u istoriji jugoslovenske (srpske) košarke, na Igrama u Moskvi 1980.

Već podatak da je osvojio sedam medalja s nacionalnim timom, govori kolike su njegove zasluge. Međutim, danas je manje poznato da je bio veliki inovator u košarci, da je među prvima u Evropi ovoj igri prišao kao nauci i da je, pored ostalog, „ukinuo prvu petorku“. I mada mu danas smeta kad treneri do besvesti vrše „rotacije“, može da bude ponosan što je u njegovo doba i „12. igrač“ dobio šansu da pokaže šta zna.

Radio je i u Partizanu, Zvezdi, Barseloni, Saragosi i drugim klubovima, ali je najviše zadužio državni tim. Zato se i od košarkaške organizacije očekuje da pokrene inicijativu da se Ranko Žeravica primi u Nejsmitovu kuću slavnih u Springfildu, u kojoj su odavno neki treneri koji mu nisu bili do kolena.

Aleksandar Miletić