Teologija mržnje

Već više od mesec dana traje žestoka polemika o naravi Republike Srpske to jest da li je Republika Srpska ,,genocidna tvorevina” ili nije. Jasno je zašto se postavlja ovo pitanje iz Sarajeva: preko tvrdnje da je RS ,,genocidna tvorevina” neki radikalni bošnjački nacionalisti, i oni koji bi želeli da stvore unitarnu nacionalnu bošnjačku državu, vide ovo pitanje kao ključno preko kojeg bi trebalo da se delegitimiše postojanje RS i da se preko ,,moralnog” argumenta do kraja završe nasilne izmene Dejtonskog sporazuma. I time konačno izbriše ovaj entitet koji je preko tog sporazuma dobio svoj međunarodni legitimitet.

Manje su poznati motivi onih koji u samoj Srbiji tvrde da je RS nelegitimna. Međutim, i za najradikalniji deo samozvane ,,druge Srbije” ovo pitanje je takođe postalo ključno. Jednostavno, ovi ljudi žele da stvari budu moralno crno-bele i da opravdaju sopstvenu ideologiju. Tu su važne dve stvari.

Prvo, da se delegitimiše RS, jer njeno postojanje i opstanak obara spinovanje da su Srbi izgubili sve ratove (i to zasluženo) zbog toga što su svi ti ratovi bili nelegitimni i moralno neprihvatljivi. Sada ne bih ulazio u moralnu ili teoretsku raspravu o legitimnosti ratova, ali mislim da je bitno da se kroz raspravu o RS vidi da je srpski narod, kao i drugi narodi koji su se našli u konfuznoj situaciji tokom nasilnog raspada SFRJ, ipak, imao legitimno pravo da se opredeli pa i da se izbori za pravo da odluči kako želi da živi i na koji način najbolje da osigura osnovna građanska, pa i nacionalna prava. Poraz u ratovima podrazumeva gubljenje prava na teritorijalni integritet pa i na suverenitet. Drugim rečima, prema ovom argumentu, srpski narod je izgubio pravo da se ponaša kao svi ostali narodi, a pogotovo nema pravo ni mogućnost da ne prihvata ono što od njega traže pobednici – NATO, EU, Amerika, Hrvatska, Bosna, Crna Gora (da, i ona je sada deo ratnih pobednika) i naravno ,,nezavisno” Kosovo.

Argument da je RS nelegitimna, u suštini, koriste oni koji hoće da kažu da RS predstavlja ,,uspeh velikosrpskog genocidnog projekta” koji su sprovodili svi od Srpske pravoslavne crkve, SANU, pa do Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Vojislava Koštunice, pa i za najradikalnije, čak i Borisa Tadića. Drugim rečima, za ovu grupu moralnih radikala, nema velike razlike između Radovana Karadžića i Milorada Dodika ili između Ratka Mladića i Borisa Tadića. Ovo je drugi ključni element argumenta u vezi sa nelegitimitetom RS, jer u suštini oni koji koriste taj argument žele da preko tog argumenta predstave kolektivnu odgovornost srpskog naroda za sva zlodela i za sve tragedije koje su se desile u ratovima tokom raspada SFRJ. Srbi su po definiciji krivi, a po istoj definiciji nemoguće je da ako su krivi imaju bilo kakav legitimni nacionalni interes. Ili politički stav. Za njih nije dovoljno to što se skoro celom državnom i vojnom vrhu Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine sudi u Haškom tribunalu pojedinačno ali ih svaka presuda osuđuje za ,,udruženo” krivično delo. Ne, oni bi da ovu ,,kolektivnu” presudu prošire i na Republiku Srpsku, Srbiju i na ostale Srbe koji i dalje odbijaju da dobrovoljno prihvate ulogu koja im se nudi – da je reč o nelegitimnom entitetu, nelegitimnoj državi i nelegitimnom narodu.

Logika je vrlo jasna, RS mora moralno da se osuđuje i njeno postojanje mora da se dovodi u pitanje, jer ako njeno osnivanje ostane neupitno, onda se u nekom čudnom moralnom kontekstu opravdavaju svi zločini i sva nedela počinjena od strane srpskih političara i od strane srpskih vojnih i paravojnih formacija. Da bi ovi borci za moralno pravo bili ispravni onda Republika Srpska mora biti nelegitimna; da bi oni bili čisti svi mi ostali moramo biti prljavi; da bi se oni osećali veliki, Srbija mora biti još manja. Ova teologija mržnje i bahate moralne superiornosti jeste perverzna, ali objašnjava zašto je za neke u Srbiji rasprava o Republici Srpskoj ključno pitanje ne samo u vezi sa našom bliskom prošlošću, nego i sa sadašnjošću, pa i budućnošću.