„Ništa” plaćamo teritorijom

Zašto kandidatura ne predstavlja ništa? Prvo, zato što je reč o čisto formalnom statusu u kom zemlja može da provede i više od decenije kao što to pokazuje primer Turske. Drugo, zato što status kandidata ništa ne menja kada su u pitanju pretpristupni fondovi EU. Suma od oko 200 miliona evra, koja na godišnjem nivou stoji Srbiji na raspolaganju u okviru IPA fondova (što inače novčano predstavlja pet ozbiljnijih fudbalskih transfera), neće se menjati do 2014. godine. Od 2014. godine predviđeno je da se ta pomoć, od koje najviše koristi ima zapravo nekoliko beogradskih nevladinih organizacija, a ne srpska privreda i građani, neznatno poveća (od 5 do 10 odsto). Treće, kandidatura ne predstavlja ništa zato što se EU ne može više posmatrati kao zona ekonomskog prosperiteta. Ekonomsko stanje u njenim državama članicama, od Grčke do Portugala, kao i opšta nadolazeća recesija o tome dovoljno svedoče.

To „ništa” Srbija, međutim, plaća najvišom mogućom cenom – sopstvenom teritorijom. Naš evropski put je uslovljen odricanjem od naše južne pokrajine i nesuvisle rečenice aktuelnog predsednika republike o „pobedi politike i Kosovo i Evropa” to ne mogu sakriti. Jasno je da je aktuelna vlast „evropski put” Srbije platila uspostavljanjem dobrosusedskih odnosa sa secesionističkim Kosovom i njegovim postupnim priznavanjem. Prihvatanje da Kosovo i Metohija kao „Kosova” samostalno nastupa na regionalnim skupovima samo je poslednje u nizu nedela koja potvrđuju tu nečasnu trgovinu. Problem ovakvog puta je međutim dalekosežnije prirode jer država koja ne brani sopstvene granice utire put daljem rasparčavanju. Tako smo sasvim logično nakon puštanja Kosova i Metohije niz vodu od strane aktuelne vlasti dobili protivustavni statut Vojvodine, zatim otvorene zahteve za autonomijom Raške oblasti i konačno, otvaranje pitanja Vlaške manjine i njenih prava u Srbiji.

Zbog svega navedenog, evropski put za Srbiju ne predstavlja put prosperiteta već isključivo put dalje destabilizacije zemlje, nesigurne budućnosti i opšteg osiromašenja. Krajnje je vreme da se Srbija bez kompleksa i straha usredsredi na sopstvene interese i sarađuje sa celim svetom na osnovu čistog računa. Samo joj put političke i vojne neutralnosti to može obezbediti.

Miloš Jovanović, Potpredsednik DSS-a