Za pluralističku kulturnu politiku

Rezultati značajnih istraživanja Slobodana Mrđe pokazuju da se kulturne prakse učenika srednjih škola i studenata ne razlikuju mnogo od kulturnih praksi čitave populacije. To znači da i za srednjoškolce i studente važi da su im omiljene aktivnosti u slobodnom vremenu one koje se odvijaju u privatnoj sferi i koje su besplatne (gledanje televizije, slušanje muzike, bavljenje sportom, druženje s prijateljima), kao i da kulturne aktivnosti u užem smislu (posebno posete programima kulturnih institucija) ne spadaju u omiljene.

Trebalo bi, međutim, biti oprezan u iznošenju zaključaka da oni ne učestvuju u javnom kulturnom životu. Kulturu ne čine samo programi kulturnih institucija, niti samo tradicionalne umetničke forme. Ne samo što klubovi i koncerti koje srednjoškolci i studenti posećuju jesu deo javnog kulturnog života i ne samo što savremene informatičke tehnologije menjaju prirodu kulturne participacije, nego kada se u javni kulturni život uključe i lokalni rituali (živa muzika u kafanama, svadbe, vašari, sedeljke) kultura se pojavljuje kao sveprisutna.

To što bi istraživačima svi kulturni fenomeni trebalo da budu podjednako zanimljivi, ne podrazumeva stanovište kulturnog relativizma. Kultura je izrazito hijerarhijska sfera iz koje nije moguće isključiti vrednosnu dimenziju. Pri tom treba biti svestan da su sporovi o pitanjima ukusa, u stvari simboličke borbe u vezi s timkakva kultura i čija kultura u društvu treba da dominira. Kompleksnost zadataka onih koji formulišu i vode kulturnu politiku ogleda se u tome što bi trebalo da usklade „demokratski” princip jednakosti (jednakog poštovanja kulturnih potreba svih) i „kulturni” princip hijerarhije (da estetske vrednosti svih kulturnih fenomena nisu podjednake).

Istraživanja u kojima sam učestvovao pokazuju da dve osnovne dimenzije strukturišu polje kulturnih praksi u Srbiji. Prva i najvažnija jeste ona duž koje se za status legitimne kulture bore lokalna i globalna kultura. A druga je ona na čijim se polovima nalaze tradicionalna i popularna kultura. U preseku ovih dvaju „sila” nastaje sedam različitih tipova kulturnih praksi i njihovih nosilaca, što ukazuje na potrebu za pluralističkom kulturnom politikom u našem društvu.

Jedan od zagovornika pluralističke kulturne politike, američki sociolog Herbert Gans, insistirao je na tome da u demokratskim društvima nije moguće formulisati kulturnu politiku ne uzimajući u obzir potrebe ljudi na koje ona utiče. Po Gansu, kada posmatramo kulturne fenomene nezavisno od publika čije potrebe zadovoljavaju, onda je među njima moguće napraviti jasnu hijerarhiju u pogledu njihovih estetskih i kulturnih vrednosti. Međutim, kada ih posmatramo u odnosu na estetske standarde i karakteristike njihove publike, onda su one, ukoliko zadovoljavaju njihove potrebe, podjednake vrednosti.

Ova dva prividno kontradiktorna stava čine osnovu kulturne politike koju predlaže Gans. Po njegovom mišljenju, društvo bi trebalo da pokuša da ostvari politiku koja svima pruža maksimalne obrazovne i druge mogućnosti i koja ohrabruje sve da komuniciraju sa vrhunskim tvorevinama kulture. A da, u međuvremenu, dok takve mogućnosti ne budu dostupne svima, podržava i ohrabruje stvaranje kulturnih sadržaja koji zadovoljavaju potrebe i odgovaraju standardima postojećih publika ukusa. Ova dva aspekta kulturne politike Gans naziva (1) „kulturna mobilnost”,koja obezbeđuje svim građanima ekonomske i obrazovne preduslove da oni biraju vrhunske kulturne proizvode; i (2) „subkulturno programiranje”,koje podržava sve kulture ukusa – podjednako i visoke i niske.

Meni se čini da je prvi zadatak u aspektu „kulturne mobilnosti” u našem društvu unapređenje znanja o kulturi i umetnosti (i tradicionalnoj i popularnoj) učenika i studenata i svih građana Srbije. U istraživanjima kulturnih praksi građana Srbije 2005. i 2010. godine pokazalo se da više od 60 odsto ispitanika nije bilo u stanju da navede svog omiljenog kompozitora, filmskog reditelja ili slikara, a više od 80 odstonije navodilo svog omiljenog vajara, strip crtača ili arhitektu (iako su svi, ili gotovo svi, navodili svoje omiljene pevače (pevačice)i glumce (glumice). I u drugim prikrivenim „testovima znanja” u ovim istraživanjima, pokazalo se da građani Srbije znaju malo ili gotovo ništao kulturi i umetnosti – izvan onoga što se svakodnevno pojavljuje umedijima.

Promena ovakvog stanja zadatak je svih, ali prvenstveno obrazovnih institucija i medija. Utoliko nova kulturna politika u Srbiji, mora da počiva na novoj obrazovnoj i novoj medijskoj politici.

*Centar za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope