S nadom da će ,,sve proći”…

Bake i deke sadašnje srednje generacije su u tom mladalačkom dobu zasnivali svoje brakove i porodice, a roditelji iste te današnje srednje generacije su se tek suočavali s tinejdžerskom kulturom kao s novom preokupacijom koju su psihoanaliza i društvo u širem smislu pokušavali da razumeju.

Mediji i filmovi su doprinosili tome da se tinejdžeri prepoznaju kao grupa jasnog identiteta koja je često opozicija odraslima i koja ima svoje vlastite teme, posebno u vezi sa seksualnom i ličnom ekspresijom. Pop muzika i tinejdžerski magazini su stimulisali i ,,ozvučavali” konflikte dok su roditelji i stručnjaci pokušavali da shvate i objasne šta se to dešava. Tada je ideja o generacijskom jazu bila potpuno prihvaćena.

Današnji mladi roditelji, čijim se adolescentnim turbulencijama prilazilo s više razumevanja, moći će, zahvaljujući tome, da u proživljavanjima svoje dece budu prisutni na kvalitativno drugačiji način, uz oživljavanje i proživljavanje svojih vlastitih iskustava dok su prolazili kroz taj prepoznati period njihovog života.

Tako na jedan način gledanja, više spoljašnji, od patrijarhalne porodice u kojoj je autoritet bio neprikosnoven a individualnost i nezavisnost nimalo poželjne, preko pobune da se pre svega prizna pravo na njeno postojanje, sad se ovaj period života može posmatrati više s unutrašnje strane, kao nastojanje i porodice i društva da što bolje shvate šta se mladom čoveku dešava i šta mu je potrebno, to jest kako da i jednima i drugima u svemu tome bude lakše. Mislim da je to svakako doprinelo da se veliki generacijski jaz smanji i svede na meru koja je u stvari potrebna da bi se razvojni zadaci adolescencije obavili – razvoj od zavisnog deteta do finansijske i lične nezavisnosti mladog čoveka. A tog razvoja bez pobune nema.

U izvesnom smislu, generacijski konflikt se odigrava i u samom tinejdžeru između njegovih vlastitih, istovremeno prisutnih želja da, s jedne strane, odraste i odvoji se od roditelja a da, s druge strane, ostane s njima, „mali” i zaštićen.

To se u spoljašnjim odnosima manifestuje kao konflikt iza koga je velika nesigurnost jer sve izgleda da se menja odjednom, fizički, seksualno, osećajno, unutar deteta, u odnosu između roditelja i deteta, i socijalno, sa sve većom važnošću grupe vršnjaka.

Jer narastajući doživljaj odraslosti podrazumeva sve više aktivnosti bez roditeljskog nadzora, pa i roditeljska svesnost o potrebi dece da postanu nezavisna dolazi u konflikt s njihovom brigom za sigurnost svoje dece. Mislim da konflikti nastaju više iz te brige nego zbog nemogućnosti jedne generacije da prepozna da su u godinama u kojima su sada njihova deca i oni sami prolazili kroz slična iskustva, na sličan način i sa sličnim strepnjama.

Ono što je najvažnije, to im pomaže da i kad su sigurni da su bili ,,dovoljno dobri” roditelji kad su deca bila sasvim mala, u prošlosti, sad je došlo vreme da prihvate da njihovi tinejdžeri moraju da ih vide da nisu u pravu. Ako su sami imali priliku za to u svojim adolescentnim godinama, oni će to proživeti s nadom da će ,,sve proći” i da će sa svojim potomcima imati mirniji odnos u budućnosti. Veoma je važno da im roditelji pokažu da to mogu da prežive. Tokom puberteta i adolescencije oni su tu da mogu da budu ,,napušteni” i da im se dete ,,vrati”, da budu uzeti ,,zdravo za gotovo” kad su potrebni i ponovo ,,obezvređeni” kad više ,,nisu potrebni”.

Ono što roditelje najčešće ometa u ovoj ulozi jesu njihovi vlastiti adolescentni nerazrešeni izdanci konfliktnih odnosa prema, najčešće, seksualnosti i autoritetu i tokom odraslog doba. To, ponekad, može da stvori osećanje konfuzije u njima u vezi s tim na čijoj su strani i da se, u situaciji kad je potrebno napraviti vrlo jasne granice, ponašaju ili preterano rigidno ili preterano popustljivo. I jedno i drugo može da pojača takozvani generacijski jaz koji je, inače, sastavni deo normalnog razvoja.

Psihoterapeut