Kad ljubav preseli Britanke u Srbiju

Zašto su i kako donele životne odluke o preseljenju u Srbiju i to samo zbog ljubavi? Odnos sa muževima i njihovim familijama, suočavanja sa poslovnim uspesima i neuspesima, smešne situacije u kojima su se neminovno našle u novoj sredini, ali i prijateljstva koja su istkale sa sunarodnicama – ženama iz Velike Britanije udatim u Srbiji – okosnica su dokumentarnog filma Anberin Paše Stevanović, koja je, takođe, sa drugih podneblja, a udata je za Srbina.

Premijera filma „Udala sam se za Srbina” održana preksinoć u rezidenciji britanskog ambasadora u Srbiji Majkla Devenporta, donela je publici, višeslojnu priču ne samo o damama koje su se preselile na Balkan. Skladno upakovan, pitak poput spomenara, podsetio je na promene našeg društva poslednjih decenija 20. veka. Kroz sudbine pet dama kao patina društvenog odsjaja nazire se atmosfera bezbrižnih godina kada je Srbija bila jedna od šest republika SFRJ. Junakinje koje su kasnih pedesetih i početkom šezdesetih godina srele buduće muževe upoznale su ih kao Jugoslovene. Neizbežno je bilo dotaći se nesrećnih devedesetih kojih se seća svaka žena. Kriza, sankcije i nestašica i sve što su otmeno, hrabro i bez trunke želje da napuste Srbiju podnele sa porodicama, ove snaje iz Britanije.

Na ideju da snimi film Anberin Stevanović je došla pre dve godine kada je na jednom druženju upoznala grupu žena starije generacije.

– Bilo je tu žena iz brojnih zemalja. Njihove priče su me oduševile. Ovaj film je o pet Britanki, pošto je projekat pokrenut u toku održavanja Britanske nedelje. Odabrala sam baš pet, polazeći od strukture filma, jer smo želeli da postignemo raznovrsnost percepcija i priča, ali i da omogućimo publici da se upozna sa svakom ponaosob – kaže Anberin koja je završila studije dokumentarnog filma u Americi, a životni put je vodio od Indije, Afrike, Amerike do Srbije.

Anberin Stevanović je sedam godina u braku sa filmskim radnikom Đorđem, sa kojim ima sina od šest godina, a za jednu od glavnih junakinja svog filma izabrala je Šejlu Sofrenović.

– U Srbiji ima još mnogo žena ne samo sa engleskog govornog područja koje su se ovde udale. Ja sam Engleskinja, ali od kada sam 1969. došla u Beograd tu sam neprekidno. Ovde je moja porodica, moj život – kaže Šejla Sofrenović, doktor francuske književnosti i lektor engleskog jezika na Filološkom fakultetu.

– Kada je počelo bombardovanje u Knez Mihailovoj sreli su me studenti i zaprepašćeno pitali: „Vi ste još ovde?”. Nasmejala sam se i odgovorila: „A gde bih bila?”, jedna je od upečatljivih priča nasmejane gospođe, čija su deca kćerka Ana (glumica) i sin Miloš (baletan i koreograf) svoje karije ostvarili u Srbiji, ali i svetu.

I svaka od pet britanskih dama udatih u Srbiji imaju svoje priče. Prva koja je stigla u Srbiju u ovoj filmskoj priči je Anna Nikolić. Frančeski Opačić je adresa u Pančevu i bez obzira što se razvela od supruga sa kojim je u odličnim odnosima i zajedno brinu o sinu, odlučila je da ostane u gradu na Tamišu. Valeri Kragulj je supruga upoznala u Parizu, prve godine braka proveli su u Kučevu, gde je i radila kao i u Majdanpeku, a situacije u sredini gde niko ne govori engleski bile su joj čudne, pomalo smešne, ali je svim srcem zavolela okolni, seoski kolorit. Šejla Kovačević je prvi šok doživela na sopstvenoj zlatiborskoj trodnevnoj svadbi na koju sada gleda sa simpatijama i ni za šta na svetu ne bi menjala Beograd koji napušta samo tokom poseta rodnoj Škotskoj.

----------------------------------------------

Bogatstvo u ljudima

Autorka otkriva i da su ljudi koji su odgledali film bili vrlo ganuti.

– Plakali su i smejali se i u tome je i suština. Ljubav, gorko-slatki trenuci u životu i konačno pronalaženje sreće i ostanak ovde. Neko mi je rekao da je divno videti Srbe očima ljudi koji nisu Srbi, kao i činjenica da su voljeni i uvažavani.

Na pitanje šta joj je prva asocijacija kada se kaže Srbija odgovara:

– Ljudi, njihova otvorenost i spontanost!

----------------------------------------------

Uloga supruge britanskog ambasadora

Podjednako uzbuđena uoči premijere bila je i Lavinija Devenport supruga britanskog ambasadora u Srbiji. Nju je zaintrigirala ideja o filmu ove sadržine i angažovala se da pronađe sredstva za realizaciju. Pomoć je stigla i od Britanskog saveta, a kako je istakao direktor ovog saveta Toni O’Brajan, oni će se potruditi da omoguće da film vidi što više ljudi u Srbiji – na TV, u školama i univerzitetima jer film nije samo priča o ljubavi i prijateljstvu već i o razumevanju, izgradnji poverenja i univerzalnim ljudskim vrednostima. Takođe, pomoći će da se filmu omogući i put na festivale dokumentarnih filmova širom sveta.