Rat špijuna za Teslino nasleđe

Na jednom od sajtova američke vojske 21. juna je objavljena vest o novom oružju, skraćeno nazvanom LIPC (plazmeni kanal indukovan laserom), koje uništiva oklopna vozila, tenkove, neeksplodirane mine, verovatno i avione. Odmah je oružje dovedeno u vezu sa Nikolom Teslom i njegovim „zracima smrti“, o kojima mediji i istraživači raspredaju već osamdeset godina, često u ključu najuzbudljivijih romana špijunskog žanra.

Razvijeno u bazi Pikatini Arsenal (Nju Džersi), vodećem istraživačkom centru američke vojske, LIPC je uspešno testiran u januaru ove godine, a rukovodilac projekta Džordž Fišer nije skrivao ponos što će upotreba oružja značiti „uštedu američkih života“.

Pošto mu životi drugih nisu pali na pamet, podsećamo da je Tesla svoje izume sagledavao iz ugla dobrobiti za celo čovečanstvo, umesto za neku privilegovanu grupu, klasu ili naciju. Naglašavao je to i za „telesilu“, kako je sâm nazvao ono što će novinari proglasiti za „zrake smrti“.

„Zrak koji će ubijati vojnike sa 200 milja“, pisao je 11. jula 1934. u „Njujork herald tribjunu“ Džozef Alsop posle nekoliko razgovora s Teslom, koji mu je govorio i o eksperimentima u Kolorado Springsu 1899. godine.

„Ponekad bi se čestica veća od elektrona, ali opet veoma sićušna, odvojila od katode, izašla iz cevi i pogodila ga. Rekao je da oseća oštar, probadajući bol tamo gde bi mu (čestica) ušla u telo, kao i tamo gde bi izašla. Čestice u zraku sile (odnosno) municije... leteće mnogo brže“, napisao je Alsop, prenoseći Teslino svedočenje i viziju.

U telegramu koji je poslao u Beograd 1. februara 1941, Tesla je obavestio ujaka Savu Kosanovića o sledećem: „Razvijao sam ovo novo načelo osam godina, upotrebljavajući preko pedeset mojih pronalazaka od kojih su trećina temeljita otkrića. U sistemu nema elektrona. Energija ide u istom pravcu bez ikakvog razširenja i jednaka je na sve daljine. Sastoji se iz neutrona. Zrak je u promjeru jednak prečniku vodonika. Prodire oklop najvećih ratnih brodova, dakle što je u njima može se upaliti na neograničenu daljinu. Isto tako aeroplani“.

Tesla se, očito, posvetio konstrukciji uređaja za proizvodnju „telesile“ 1933. da bi o tom izumu – oružju „za odbranu“ koje će „izvršiti revoluciju u međunarodnim odnosima“ – kazivao i za časopis „Liberti“ 9. februara 1935. godine. Samo dva dana kasnije obratio mu se pismom nemački vicekonzul na službi u Njujorku G. fon Hafen, s kojim je Tesla odbio da se susretne.

U sefu njujorškog hotela „Governer Klinton“ Tesla je već tada imao zapečaćenu „veliku kutiju“ koja mu je deset godina, do njegove smrti 7. januara 1943, „služila kao zalog za neplaćene račune“. O kutiji se do danas ispredaju svakojake priče, a interesovanje za njen sadržaj pokazao je i svemoćni Edgar Huver, šef Ef-Bi-Aja, čiji su agenti, kao i agenti drugih moćnih država, nastojali u predvečerje Drugog svetskog rata da Teslu drže pod budnim okom. Huver je, na primer, 21. januara 1943. izrazio bojazan da će Sava Kosanović, kao naslednik Tesline imovine, „možda neke materijale učiniti dostupnim neprijateljima“, pod kojima je šef Ef-Bi-Aja podrazumevao i komunističke agente, odnosno Moskvu.

Istim strahom bio je vođen i Abraham N. Spanel, pronalazač i industijalac, blisko povezan sa američkom vojskom, koji je samo dan posle Tesline smrti razgovarao o „zracima smrti“ s Huverovim agentom Fridrihom Kornelsom. Nekoliko godina ranije, Spanela je o tim zracima obavestio elektroinženjer Blojs Ficdžerald, „Teslin štićenik“, član tima na Tehnološkom institutu Masačusets (MTI), gde su rešavani „određeni problemi u vezi s rasipanjem energije iz brzometnog oružja“. Istovremeno, saradnik Dekretnog odseka Američke vojske, Ficdžerald je agentu Ef-Bi-Aja Kornelsu rekao da „u Teslinom sefu u hotelu ’Governor Klinton’ postoji radni model (zraka smrti)... čija je izrada koštala više od 10.000 dolara“.

Tesla je 28. avgusta 1936. započeo pregovore o prodaji svog sistema Velikoj Britaniji, duboko uveren da će njegov izum sprečiti „izbijanje zastrašujućeg rata“. Pregovori su prekinuti jer je Tesla doživeo do danas nerazjašnjenu saobraćajnu nesreću, a neko je pokušao i da mu ukrade izum. „Lopovi, ili špijuni, ostali su praznih ruku“, svedočio je Tesla, razočaran što su pregovori s Londonom na kraju propali.

Kada je umro, njegove papire je za potrebe američkih tajnih službi odmah analizirao profesor MIT-a Džon O. Tramp. U izveštaju je naveo da je Tesla još 1935. prodao Sovjetima planove za izradu čestičnog oružja, odnosno „zraka smrti“, po ceni od 25.000 dolara. Posao je obavljen preko korporacije „Armtorg“ iz Njujorka, koja je pokrivala i delovanje moćne mreže sovjetskih tajnih agenata u SAD.

Tramp je otkrio i da je Tesla 1937. predao Sovjetima projekat pod naslovom „Nova veština prenošenja koncentrisane, nerasipajuće energije kroz prirodne sredine“, u kome je objasnio način rada i karakteristike tog oružja, priloživši i njegov nacrt.

Iako su američke tajne službe za to znale od 1943. ovaj papir je, prema istraživanjima Marka Dž. Sajfera, čak i 2006. bio „najstroža tajna američke vojske“.

Kopije projekta su posle Tesline smrti „otišle u Mornaričku obaveštajnu službu, Ef-Bi-Aj, vazdušnu bazu ’Rajt Paterson’, Tehnički institut Masačusets i, najverovatnije, u Belu kuću“, navodi Sajfer.

Rat špijuna za Teslino nasleđe očigledno traje dugo, a možda se posle osam decenija pred našim očima zaista sklapaju korice nad knjigom o njegovim „zracima smrti“.

Slobodan Kljakić