Mitovi koji razdvajaju Poljsku i Litvaniju

Planiranje velike vojne vežbe NATO-a, predviđene da se održi u jesen naredne godine, izbacilo je na videlo činjenicu da u regionu Baltika nije baš sve onako kako su planirali u alijansi. Neprijatna najava stigla je još u aprilu kada je predsednica Litvanije Dalja Gribauskajte odbila da se pojavi na samitu šefova država Poljske i baltičkih zemalja. Mada se prilično nagomilao broj tema koje zaslužuju razmenu mišljenja nadležnih u Vilnjusu i Varšavi, komunikacija između dve evropske prestonice kao da je – zamrla. A pre jedva četiri godine, dve zemlje su se zajednički upinjale da ubede Gruziju i Ukrajinu da se priključe zapadnom vojnom savezu.

Istorija nesporazuma između Litvanije i Poljske prilično je „bogata događajima”, što uključuje i povremene međusobne ratove. Ulazak u Evropsku uniju doneo je, u tom smislu, olakšanje i potiskivanje animoziteta ali, kako se ispostavilo, nije sasvim smirio strasti. Tako su i sva objašnjenja nedolaska šefice litvanske države u Varšavu ispala toliko neubedljiva da su pojedini mediji čak počeli da spekulišu kako Gribauskajteova insistira da njena zemlja, a ne sused Poljska, dobije status regionalnog lidera.

Kako je nedavno preneo poljski dnevnik „Žečpospolita”: Litvancima smeta osionost Poljaka, posebno njihovog šefa diplomatije Radeka Sikorskog, koji je u jednoj prilici čak izjavio da nogom neće stupiti na tlo Vilnjusa dok poljska manjina u Litvaniji ne dobije bolji status. Naime, mada se uzajamni odnosi dveju država razvijaju u dobrom pravcu, status sunarodnika Sikorskog u susednoj zemlji sve je lošiji. Tako, barem, misle u Varšavi. Litvanci se, naravno, neće složiti sa ovakvom ocenom. Ali kada se u sve upletu „istine” i „legende” iz prošlosti, ljubav uspostavljena početkom devedesetih godina prošlog veka, kada su se i jedna i druga zemlja otimale ispod uticaja Moskve, počinje da – bledi.

Odnosi Litvanije i Poljske datiraju još iz 13. veka, u vreme kada su obe zemlje, svaka na svoj način, utvrđivale svoje mesto na evropskom političkom prostoru. Dobrosusedstvo je između 16. i 18. veka krunisano stvaranjem zajednice dve države. Ali tadašnje velike carevine – Pruska, Austrija i Rusija – imale su svoje interese. Ukratko, Litvanija i Poljska su se ponovo razdvojile da bi, po okončanju Prvog svetskog rata, među njima došlo do rasta netrpeljivosti, naravno, zasnovanog na nacionalnim osećanjima.

Tokom Drugog svetskog rata obe zemlje su okupirane od strane Nemačke i Sovjetskog Saveza, ali to nije doprinelo njihovom zbližavanju. Tek je raspad takozvanog Istočnog bloka otvorio vrata za ponovno formalno uspostavljanje diplomatskih odnosa, novu vrstu saradnje, i jačanje prijateljstva. Tome je doprinela i činjenica da je upravo Poljska, svakako zbog sopstvenih interesa, najviše podržavala nezavisnost Litvanije od SSSR-a, da bi na kraju (1991) bila i prva zemlja koja je tu nezavisnost zvanično priznala.

Kako navode istoričari, Poljska je te 1991. bila najbolji prijatelj Litvanije. Bilo je to vreme raspada Istočnog bloka i sovjetske trupe pokušavale su u Vilnjusu da uspostave marionetski režim. Tadašnji litvanski šef diplomatije Algirdas Saudargas izbegao je u Varšavu, spreman da tamo formira vladu u izbeglištvu. Došlo je čak i do oružanih sukoba Litvanaca sa sovjetskim vojnicima, u kojima je poginulo 14 civila. Poljski zvaničnici pružili su tada svu moguću moralnu podršku nastojanjima suseda da ponovo uspostave nezavisnost.

Dvadeset godina kasnije, na ceremoniji upriličenoj u znak sećanja na pomenute žrtve, Poljsku je predstavljala državna delegacija na najnižem nivou. Bio je to pravi šamar Litvancima, posebno posle objašnjenja da je tako učinjeno zbog toga što Poljacima u ovoj zemlji nisu obezbeđena adekvatna manjinska prava. Pri tome, Litvanija je jedina država izvan Poljske koja je omogućila svojim žiteljima poljskog porekla da se školuju na maternjem jeziku – od obdaništa do univerziteta.

Sve su to samo manifestacije usađenog uverenja, na obe strane, da su se tokom istorije jedni prema drugima ponašali – loše. Objektivno, bilo je tokom godina situacija koje su unosile neslogu među dve zemlje. Jedna od takvih je i okupacija Vilnjusa od strane Poljaka (1920), koju svaka strana tumači na svoj način i u svoju korist. Neki čak idu toliko daleko da tvrde kako bi nešto slično moglo da se ponovi. Postoje i shvatanja da Poljska može sebi da dozvoli da ignoriše Litvaniju, dok baltičke zemlje ne mogu da opstanu bez pomoći Poljske...

Novo zajedništvo, stvoreno ulaskom obe zemlje u EU, svakako je uticalo na smirivanje strasti, ali spremnost na potpuno prijateljstvo i zaborav prošlosti – nisu na vidiku. Nevolje, kroz koje poslednjih meseci prolazi evropska porodica, pre svega ekonomske prirode, u tom smislu sigurno ne deluju relaksirajuće. Dokle će Poljaci i Litvanci zazirati jedni od drugih, odrediće razvoj evropskih prilika, a pogotovo spremnost dve strane da se konačno okanu mitova iz prošlosti.