Dugo putovanje sa Melodi Gardo

San Sebastijan – Atlantik, krajem jula. Četrdeset pet minuta se dan opire noći, dok tama ne obavije Trg Trinidad u San Sebastijanu, praćena sablasnom tišinom koju poremeti pokoji zvižduk nervoznih fanova. „No More, My Lord”, oglašava se konačno: diskretno svetlo na sredini scene, dama u crvenom sama pred mikrofonom, leva noga udara o pod oponašajući ritam sekira crnih drvoseča u nekom davnom vremenu.

Promovišući album „The Absence”, Melodi Gardo je ovog leta posetila sve najvažnije evropske džez manifestacije – od Štutgarta, preko Montrea, Vjena, Roterdama, Peruđe i San Sebastijana, do Marsijaka. Program je činilo sedam (od jedanaest) numera sa aktuelnog ostvarenja i tri pesme sa prethodnog albuma „My One and Only Thrill”, uz biseve koji su varirali.

Scena je svuda ista: nekoliko velikih platnenih džakova i gajbica za voće dočaravaju ambijent pijace u Riju (Lisabonu, Buenos Ajresu, Africi...), klavir je u sredini, pozadi dva izvora svetlosti nalik velikim očima, kao kod „The Residents”. U lepršavoj crvenoj, a kasnije crnoj haljini, koje dovoljno otkrivaju kolena, sa crnom maramom obmotanom oko glave, ešarpom preko ramena, „lenonkama” i visokim štiklama, Melodi je u ulozi noćne dame koja dočekuje jutro sa bremenom tuge, melanholije, ili žudnje.

Bend je pred nama u tango ritmu pesme „Goodbye”, sa zanimljivim valerima bluza Nju Orleansa (Melodi – rolling piano, Irvin Hol – solo na klarinetu). „Ne znam zašto mi želiš laku noć, kad samo misliš na zbogom”, pita se Gardo. „Impossible Love” je još jedna „teška tema”, koju lagano, uz pomoć sjajnih pratećih vokala uzdiže od bolnog raspoloženja sa albuma do napetog flamenka. Na sredini pesme bend eksplodira: Čak Stab (bubnjevi) i Petri Korpela (udaraljke) su u punoj akciji, tri dame ih časte ritmičnim pljeskom, Hol i Stefan Braun (violončelo) i Hol (klarinet) vatreno soliraju. Iz Španije putujemo u Brazil, uz razigranu sambu „Mira” i opuštajuću bosa-novu „So Long”.

Melodi se zatim prvi put obraća publici, proglašavajući Irvina Hola za pilota aviona koji će nas sve povesti na dugo putovanje, nazad do Francuske. Hol sjajno koristi priliku: najpre se uspinje iznad oblaka poletnom i agresivnom deonicom na tenor saksofonu, a zatim zajedno svira tenor i alt, u maniru Rahsan Rolanda Kerka. Kada konačno „prizemlji”, na scenu ponovo izlazi Gardo i izvodi „Les Etoiles”, na francuskom jeziku.

Tema „So We Meet Again My Heartache” udružuje različite uticaje koji su se razbacali po „The Absence” – bluz, francusku šansonu i flamenko. Melodi peva fantastično, odmeravajući u glasu šapat, strast i snagu... Sledi kratka ekskurzija u Portugal („Lisboa”), gitara u rukama za „Baby I’m A Fool” i bluz tema „Who Will Confort Me” – najbolja za raspevavanje publike, po principu pitanja i odgovora. Kolektivna mantra „Iemanja”, poziv Boginji-majci Joruba mitologije u afro-bit maniru, predstavlja prirodni, optimistički kraj „zvaničnog” dela koncerta.

Za bis je ostavila standarde. Iz neobaveznog svingovanja izniče „Summertime”, koji će se u jednom momentu pretočiti u „Fever”, i vratiti nazad, za još jedan sket pevačice. Kraj? Ne, publika uspeva da je izvuče ponovo na scenu, sada samo sa Stefanom Braunom – okrenuo je violončelo za 90 stepeni, hvata ga kao gitaru i tako svira akorde i melodiju. Melodi seda pored njega, prekrsti noge i kreće „Over The Rainbow”, koja savršeno odgovara sansebastijanskoj večeri, ispod svetlucavih zvezda.

Nedelju dana ranije, u pozorištu Morlaki u Peruđi, Melodi Gardo je pustila suzu pre nego što je Encu Kapui, jednom od vodećih ljudi festivala Umbria Jazz, čestitala rođendan. „Sećam se kako smo sedeli u sitne sate na festivalu u Montrealu i pijuckali vino pre nekoliko godina, kada me je pozvao da dođem u Peruđu” – zapevali smo „Srećan rođendan” dragom prijatelju, a onda nam je poklonila „Deep Within the Corners of My Mind”. Sada beležimo da ju je San Sebastijan vratio dva puta na bis. Te male promene čine da se svakom novom susretu sa njom radujemo očekujući slatka iznenađenja.