Šampioni koji su smrti gledali u oči

London – Oni koji misle da je pobeda Liverpula protiv Milana u finalu Lige šampiona 2005, posle vođstva italijanskog tima od 3:0, jedan od najvećih „povrataka iz mrtvih”, nisu čuli za američku atletičarku Elizabetu Robinson koja se bukvalno vratila iz smrti i osvojila zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. godine.

Ovde predstavljamo petoro olimpijaca koji su se probili na pobedničko postolje iako su prethodno gledali smrti u oči...

MONIKA SELEŠ (2.12.1973)

Nemica Štefi Graf je otišla u istoriju kao najuspešnija teniserka moderne ere (22 gren slem titule), ali pitanje je da li bi bilo tako da se nije dogodio atentat na Moniku Seleš.

Kada je devojčica iz Novog Sada osvojila svoj prvi Rolan Garos upisala se kao najmlađa pobednica svih vremena, savladavši Grafovu. Imala je svega 16 i po godina i izgledalo je da će potući sve rekorde ovoga sveta. Naredne dve godine su potvrdile da je na tom putu jer je u prve tri sezone karijere (1990-1992) osvojila tri Rolan Garosa uzastopce, po dva Australijan opena i Ju-Es opena i igrala finale Vimbldona. Sve to s nepunih 19 godina. Početkom 1993. dodala je novu, treću krunu u nizu i na gren slemu u Melburnu, a onda je došao 30. april 1993...

Igralo se četvrtfinale turnira u Hamburgu dok je sedela na klupi, pri vođstvu protiv Bugarke Magdalene Malejeve sa 6:4, 4:3. U jednom trenutku, iz publike joj je neopaženo prišao Ginter Parhe koji je imao sumanutu ideju kako da pomogne Štefi Graf za koju navija. Na zaprepašćenje svih zario je nož u leđa Selešove dok se odmarala između dva gema. U bolnici je konstatovano da ubod nije bio dubok, ali je to ostavilo trajne posledice na njenu karijeru. Nemačke vlasti su pustile na slobodu Parhea, pošto je procenjeno da je mentalno poremećen, a ona je u znak protesta odlučila da nikada više ne igra u toj zemlji.

Iako se fizički oporavila za nekoliko nedelja, dugo joj je trebalo da se vrati na teren. Opet je zaigrala u avgustu 1995. i posle toga osvojila samo jedan gren slem trofej (ukupno deveti), u Melburnu 1996.

Ova trauma je nije sprečila da ostvari svoj olimpijski san. Na Igrama u Sidneju 2000. godine, kao američka reprezentativka, savladala je Jelenu Dokić sa 6:1, 6:4 i osvojila bronzanu medalju. U polufinalu je od nje bila bolja Venus Vilijams.

ELIZABETA ROBINSON (23.8.1911-18.5.1999)

U današnje vreme bila bi sportska „kraljica”, ali dok se takmičila ženska atletika nije bila popularna, pogotovo u njenoj zemlji (SAD). Kad su se atletičarke prvi put pojavile na Olimpijskim igrama, u Amsterdamu 1928. godine, postala je najbrža žena na svetu, osvojivši zlato u trci na 100 metara. Iako joj je to bila tek četvrta trka u karijeri, uspela je i da izjednači svetski rekord (mada se tada nisu zvanično pisali rekordi). Iz Holandije se vratila i sa srebnim odličjem u štafeti 4h100 metara.

Tri godine kasnije bila je u avionu koji se srušio pored Čikaga. Čovek koji je vozio kamion nedaleko od mesta nesreće pronašao je njeno telo kraj olupine i zatim je stavio u prtljažnik. Vozio ju je u pogrebnu službu, ali kad je stigao, imao je šta da vidi. Pošto je davala znake života prebačena je u bolnicu. Izašla je iz kome sedam meseci kasnije, a još pola godine nije izlazila iz kolica.

Uspela je da se oporavi i da opet trči. Pošto zbog povreda nije mogla da klekne u sprinterski start, mogla je da trči samo štafetu. Osvojila je zlato na 4h100 metara na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. Preminula je u 87. godini, od raka.

KAROLj TAKAČ (21.1.1910-5.1.1976)

Ovaj mađarski strelac je osvojio zlatne medalje na olimpijskim igrama 1948. i 1952. godine, u disciplini poštolj-brza paljba. Iako je dešnjak, pucao je levom rukom. Zato što je u ratu izgubio desnu.

Bio je član mađarske reprezentacije koja je na Svetskom prvenstvu 1938. osvojila zlato u brzoj paljbi. Sledće godine, izgubio je desnu ruku u eksploziji granate na jednoj vojnoj vežbi, a imao je čin narednika. Posle je trenirao levu ruku i već na proleće 1939. postao državni prvak. Iste godine bio je i ekipni šampion sveta s Mađarskom.

Posle zlatnih odličja u Londonu 1948. i Helsinkiju 1952. učestvovao je i na Igrama u Melburnu 1956. kada je, u 46. godini, završio olimpijsku karijeru kao osmi.

ALEKSANDAR POPOV (16.11.1971)

Važi za najboljeg ruskog plivača svih vremena i za jednog od najboljih na svetu ikada. Na prva dva učešća na olimpijskim igrama, u Barseloni 1992. i Atlanti 1996, osvojio je osam medalja. U Španiji je ostavio iza sebe osmostrukog olimpijskog pobednika Mata Bjondija i Toma Džegera, dugogodišnjeg svetskog rekordera na 50 metara slobodno. U Americi je dva puta (50 i 100 m) tukao petostrukog olimpijskog šampiona Gerija Hola Juniora.

Tako je postao prvi posle Džonija Vajsmilera (najpoznatiji glumac koji je igrao Tarzana) koji je na dva uzastopna učešća osvajao zlata na 50 i 100 m slobodno. Američki plivač je to uradio u Parizu 1924. i Amsterdamu 1928.

Dok je bio na vrhuncu, mesec dana posle povratka iz Atlante, izboden je nožem u stomak na jednoj moskovskoj pijaci. To je bio epilog svađe s jednim prodavcem lubenica čiji nož mu je oštetio arteriju, bubreg i plućnu maramicu. Hitno je operisan a posle se oporavljao tri meseca. Već dogodine odbranio je obe titule na Evropskom prvenstvu u Sevilji. Posle povratka u bazen osvojio je četiri titule prvaka sveta i deset naziva šampiona Evrope. Od olimpijske pozornice rastao se sa srebrnim odličjem u Sidneju 2000, kada je u trci na 100 m slobodno od njega bio brži Holanđanin Piter van den Hogeband

MARTEN VAN DER VEJDEN (31.3.1981)

Ovaj holandski plivač voli iscrpljujuće discipline, ali pre no što je ostvario najveće uspehe na 10 kilometara i u maratonu, oprobao se u trkama na 400 i 1.500 metara u kojima je bio državni prvak za juniore. Ipak, njegov najveći protivnik nije bio u bazenu.

Kada mu je 2001. otkrivena leukemija, počeo je sasvim drugačiju borbu, sa neizvesnim krajem. Dve godine kasnije iz nje je izašao kao pobednik. Vratio se na velika takmičenja (prvo je bilo Svetsko prvenstvo u Barseloni 2003) i počeo da pliva humanitarne trke od kojih je novac išao za istraživanja u borbi protiv raka. Imao je jedno vreme i svoj sajt „Marten van der Vijden pliva protiv raka”.

Do prvog zlatnog odličja na nekom velikom takmičenju došao je u maratonu (25 km), na Svetskom šampionatu u Sevilji 2008 (imao je i bronzu na 5 km) a istog leta, u Pekingu, osvojio je olimpijsko zlato na 10 km. Nekoliko meseci posle toga prestao je da se takmiči. Povukao se kao sportista godine u Holandiji.

Aleksandar Miletić