Lakše se diše

Zaošijati, zaletati se, naglo se zaustavljati, brzati i menjati pravac, rastresti, razmrdati, veseliti se, igrati bez zadnjih namera, napornih i dubinskih misli i opsesija, proizvoditi, ili nizati i rasipati radost, dosetke i kinetičku energiju, domišljati i izmišljati zamke i podvale, navlačiti nekoga, kako to mi kažemo, to su prevashodne radnje, glagoli i stanja koji određuju i uobličavaju Šekspirovu komediju "Vesele žene vindzorske". Komad je, kao gost, režirao češki reditelj Jirži Mencl.

Vitez Džon Falstaf je oblaporni debeljko koji se brine za svoje blagoutrobije, ali osim vina i para, on je ranesansno raskošni uživač života. Voli dobru čašu, ni bolji komadi mesa mu nisu strani, voli igru reči i tela, i igre života, šale i "komendije" na svoj, i osobito, na tuđi račun! Jednako bi da udovolji duhu i telu; rečju, pravi čovek, ni veliki svetac, ni veliki grešnik! Jednom se živi, pa taj život valja provesti u veselju, u dobrom okruženju, u punoći i izdašnosti, obilju i izobilju, lagodno, u igri i uživanciji! Kupati se u radosti i smehu.

Ni reditelj Jirži Mencl, ni vitez Falstaf Milana Gutovića, ne vole dosadu i depresiju, a nisu skloni ni hermetizmu, ni problematičnom mudrovanju. Gutović se osobito poslednjih godina, ne priklanja glumi kao doslovnosti i podržavanju tvrdoj psihološkoj ili sociološkoj karakterizaciji. Poput Zorana Radmilovića, na čijeg Ibija me podsetio Gutovićev Falstaf, Gutović preferira geg, improvizaciju, okret i preokret, iznenađenje, takozvanu repliku-sačekušu, verbalno i telesno poigravanje, hiperbolisanje, nadigravanje i nadgornjavanje, frku, pa zastoj, tako da uzmuvani gledalac ne stiže da ga uhati ni za glavu ni za rep, ali zato, barem privremeno, zaboravlja i svoje i Falstafove neprilike, nevolje, iskušenja. Menclova predstava je organon, mašina koja rasteruje maglu po Mostaru, brigu, nevolju i mučninu po životu. Samo je prividno lako sve učiniti snošljivim, prozirnim, lakim, bezazlenim, svetlim, radosnim, komičnim. U ovoj velikoj i teškoj stvari oblikovanja lakoće i radosti postojanja, u kojoj naša pozorišta često ne uspevaju, Jirži Mencl

 i ansambl Narodnog pozorišta nesumnjivo su uspeli.

Uostalom, zar sam naslov Šekspirove komedije ne priziva veselost, igru, radost. Gospodari, sluge, vitezovi, gospe i gospođice, krčma i pijandžurci, šereti, ujudrmaši, provodadžike, udavače, mladoženje-suparnici, ljubomorni muževi, svi su oni stubovi, oslonci, proizvođači komičnog, šereti, spadala, majstori glumci i reditelji predstave u predstavi u kojoj će, posle telesnog i verbalnog nadigravanja, nadmudrivanja, jezičenja i prekojezičenja, izbubetani, ali još uvek nasmejani Falstaf Milana Gutovića, izvući deblji kraj! Ali i deblji kraj je u ovoj veseloj komediji srećan kraj!

Važno je delovati, činiti, mrsiti, smišljati, postavljati nove zamke, činiti sve samo ne ostavljati predstavu da miruje i ko lenja reka teče: ravno, pravo, monotono. Mencl oblikuje skupine, parove, kako bi podvukao i osnažio dinamičko, ritmičko, uvezao sudar i razrešenje, vezao u čvor i pripremio mač koji će petljanje, zakukuljivanje i zamumuljivanje, raspetljati u dobar i plodan čas. Sjajan je i neodoljiv ženski par koji čine gospođa Ford Nataše Ninković i gospođa Pedž Dušanke Stojanović-Glid. Mencl nastoji da svakom akteru pripiše znake prepoznavanja, nešto osobeno u stavu, pokretu, gestu ili načinu govora, hoda. U paru i kontrapunktu nastupaju lakoreki i lakoverni refren majstor Pedž Borisa Pingovića i komični sumnjičavko, ljubomorko Ford Aleksandra Đurice. Pa onda efektni par Plitkoumić Nebojše Kundačine sa rođakom Mršavkom Igora Đorđevića. Gospođa Žurka Nade Blam kao da je izašla iz Sterijinog i Nušićevog šinjela. Doktora Kajusa Milenko Pavlov gradi na jezičkim i telesnim omaškama i nespretnostima. Ni reći vam ne umem koliko me je zabavio Boris Komnenić kao sveštenik P. H. Evans.

Obilat u telu i vragolijama, raspoložen za ujdurmašenje u stilu ma nije valjda, o Bože šta me snađe, šta je tu je, snalazi se, udri brigu na veselje, improvizator koji Falstafa igra, i još više se njime poigrava, voli ga, ali ga i proigrava i prokazuje, Milan Gutović pliva u svojim, osvojenim vodama u kojima gotovo ništa osim komike, sprdnje, šegačenja, radosti igre i humora, ne uspeva. Na predstavama koje dolaze, verujem, sve će biti još otkačenije, luđe, spontanije, veselije, radosnije, burlesknije.

Scenski prostor za bogato i razgranato komičko ludovanje oblikovao je Geroslav Zarić. Kostimograf Marina Vukasović-Medenica. Prevod Borivoje Nedić. U brojnom ansamblu igrali su i Aleksandar Srećković, Branko Jerinić, Gojko Baletić, Nenad Maričić, Miloš Đorđević, Danilo Brakočević, Nenad Stojmenović, Zoran Ćosić, Jelena Helc, Nemanja Konstantinović i drugi.