Srbi uglavnom beže od svog porekla

U Radio-televiziji Srbije rade dve žene koje ne smeju da odu u penziju. One na zahtev rukovodstva i sad oplemenjuju program. To su Nena Kunijević, muzički urednik, i „ekskluzivna” Mira Adanja Polak. Velika Mira je bila gost „Politike”, a sad je prozvana Nena.

Diplomirala je istoriju umetnosti u Beogradu. Ceo radni vek posvećuje prezentaciji tradicionalne muzike kroz emisije „Leti, leti pesmo moja mila”, „Pevajte moje pesme”, „Tvoje pesme moji snovi”... Autor je i serijala „Igrale se delije”, koji je posvećen afirmaciji rada kulturno-umetničkih društava... Nagrade više i ne broji, jer nema gde da ih drži.

Iz braka s pokojnim Jovanom, advokatom, ima četvoro dece. Ćerke stomatologe: Natašu (44) i Ivanu (43) i sinove blizance (40) Ivana, inženjera, i Miljana, pravnika (po 40) i petoro unučadi.

Kako ste izabrali zanimanje?

Javila sam se na konkurs TB Beograd. Bilo je to u vreme kad su tu bili ljudi velikih ambicija i velikih imena: Slavoljub Stefanović Ravasi, Aca Đorđević, Lola Đukić, Zdravko Šotra, Aleksandar Mandić, Stanko Crnobrnja, Miša Vukobratović... U tom timu sam bila sekretar režije i muzika mi je bila u prvom planu.

Koji je osnovni ton „Vaše muzike”?

Muzički koreni su u etno-muzici. Bavim se i istraživanjima na polju tradicionalne muzike, jer je ona potpuno marginalizovana zbog srpskog sindroma koji je prisutan u svim sferama. Srbi, uglavnom, beže od svog porekla. To je kao što žene, u nameri da budu lepše, dograđuju telo, pa postaju silikonske lutke.

A koje instrumente posebno volite?

U nekoj pesmi harmonika me potpuno naježi svojim tonovima. U drugoj situaciji violina me dovede do suza. Na jugu Srbije ustajem kad čujem klarinet. Dobro raspoloženje tražim uz trubače. Svaki instrument ima svoju priču.

Koje pesme i melodije su baš vaše?

Nemam nikakve krvne veze s Vranjem, ali za mene je muzika iz tog kraja nešto što je najbliže mom temperamentu. Volim i makedonske tonove, pa sevdalinke, normalno i srpske pesme, ali moja duša je naklonjena Vranju.

Po vašem mišljenju, ko bi bio u muzičkoj reprezentaciji Srbije?

To za nas, ako smo iole normalni ljudi, može da bude samo tradicionalna muzika. Primer za to daju nam druge zemlje, a posebno Rusi. Putin nam, pre polaska u Srbiju, pošalje hor „Aleksandrov”.

Tokom radakoliko ste se borili s muškarcima?

Kad se na sastanku pričalo o nekim promenama u radu, a ja sam kazala„To neće proći!”, direktor Milan Vukos me, povišenim tonom, pitao: „Da ti nisi La Pasionarija?”. Odgovorila sam mu „Tačno. No pasaran!” On se digao, prišao mi i – poljubio me. Prihvatio je moj stav!

A neki drugi put?

Sinovi su mi 1991. bili vojnici u Vrhnici, u Sloveniji, kad je ta kasarna bombardovana, a u Beogradu se u skupštini pričalo o nekim glupostima. U tom beznađu povela sam majke vojnika u skupštinu. I stigla sam do govornice. Tražila sam da država zaštiti regrute. Tim povodom sam bila i u Parizu.

Kod koga?

Dobro govorim francuski, pa sam posle niza dezinformacija o ratu tražila da me primi žena predsednika Miterana i da pogleda snimke o ratu i iz drugog ugla. A bila sam i gost Prvog programa francuske televizije u udarnom „Dnevniku”. Govorila sam osam minuta. Posle toga sam, na poziv Francuza, pozvana u Pariz zbog ratnog TV „obračuna” sa ženom iz Hrvatske. Rival mi je bila Tereza Kesovija.

Čime je obeležen vaš rad...

Pre svega ogromnom ljubavlju prema njemu i nagradama. Imam dve najveće: „Zlatni beočug” za trajni doprinos kulturi Beograda i Vukovu nagradu za trajni doprinos kulturi Srbije.

... a čime život?

U privatnom životu sam uspešna žena. Imam divnu porodicu. Otac moje dece je bio čudesan čovek. Živim sa decom i unučadima. Ima nas jedanaestoro. Svi smo zajedno, sem Miljana koji je u timu branilaca u Hagu. Oženjen je Holanđankom i ima sina Nikolu.

Da li vam se neki muzičar udvarao?

Jeste. I ne samo muzičar. Ali, niko nepristojno. Jer, žene odlučuju i biraju. Tu ništa nije sporno. Pevac kukuriče, a kokoška piše note. S 29 godina sam imala četvoro dece. Tako da je to meni u muško-ženskim odnosima bila velika zaštita.

Kako prihvatate izraz: volim te?

Kao životni moto. Tačno znam koliko u tome ima istine, kao i da li mi je ta rečenica dovoljna da prihvatim celu izjavu i onoga koji je daje. Ljubav je meni jedina prava suština života uspešnog čoveka. Čovek koji ne može da prepozna ljubav, u svakom obliku, ne zna šta je prava sreća.

Koja emocija vam je najjača?

Oto Vajninger u knjizi „Pol i karakter” kaže da je „seksualni afinitet” jači od ljubavi, a to nije tačno. Možda kad je o muškarcima reč. Ne znam. Sto posto sam žena. Fizička ljubav dolazi kao zatvaranje magičnog kruga. Prava ljubav sama po sebi podrazumeva strast i seksualni afinitet, a ne obrnuto.

Koliko posao utiče na privatnost?

Vrlo mnogo. Pre svega fizički nisam dovoljno prisutna u kući, koja zbog karijere mnogo trpi. Ali, u kući sam uvek imala i imam veliko razumevanje i, naravno, ljubav, a ona podrazumeva poverenje. Ljudi koji jedno drugom ne veruju, u stvari, se ne vole.

Kako doživljavate kritike?

Sa velikom radošću kad znam da su ljudi dobronamerni. Čak i ljude kojima verujem pitam: „Kako ti se dopalo” i kad čujem kritiku, o tome duboko razmišljam.

Za čime žalite?

Sve što sam želela sam ostvarila. Žalim za onima koje sam mnogo volela, a otišli su. Samo za tim žalim.

Šta nikad nećete da zaboravite?

Ima mnogo toga. Knjigu bih o tome mogla da napišem. Bila bi tu samo lepa sećanja, jer sve ružno nepovratno brišem. Ali, najnezaboravnije je kad dobijete prvo dete.

-----------------------------------------------------------

U prošlom životu bila sam Španjolka

Koju muziku slušate kad ne radite?

Kad se odmaram slušam špansku muziku, ali i Šarla Aznavura, Iva Montana, Edit Pjaf... Pored francuskog govorim španski i engleski. Španija je zemlja mojih snova. Volim mentalitet tih ljudi, tu zemlju, muziku... Prosto, mislim da sam u prošlom životu bila Španjolka.