Iza zahteva za azil je siromaštvo

Većina građana Srbije, sasvim sigurno, kao najveći uspeh u procesu evropskih integracija, prepoznaje viznu liberalizaciju, odnosno ponovnu mogućnost da u zemlje EU putujemo bez viza, samo s pasošem i nešto novca u džepu.

Tog decembra 2009. ponovo smo sebe prepoznali kao ljude konačno slobodne da dostojanstveno putujemo. Mi koji smo se ovim pitanjem profesionalno bavili, već u februaru naredne godine osetili smo da sve neće ići tako glatko i da ćemo kao država biti na velikim iskušenjima da tu slobodu i odbranimo. Upravo u tom periodu, jedan broj naših državljana iskoristio je priliku da, putujući bez viza u Belgiju, Nemačku, Švedsku, podnese zahtev za azil i time sebi obezbedi smeštaj tokom zimskih meseci, nešto novca i da koliko god može odloži povratak u Srbiju. Ta praksa se nažalost održala do danas.

Može se postaviti pitanje: Zar u Srbiji vlada tolika besperspektivnost da se roditelji odlučuju da decu ispisuju iz škola i vrtića, napuštaju ili prodaju svoju imovinu, samo da bi u zemljama EU tražili međunarodnu zaštitu na koju uglavnom nemaju pravo? Meni lično je uvidom u ove događaje postalo jasno s kolikim siromaštvom i kakvom bedom se u zemlji suočavamo kada ljudi pribegavaju takvim životnim odlukama.

Naravno, posledice su veoma neprijatne. Povećan broj tražilaca azila podigao je Srbiju visoko na listi zemalja čiji državljani traže azil u državama EU, stavljajući je odmah uz Irak, Avganistan, Somaliju.

Šta je Srbija, kao „zemlja kandidat za članstvo u EU“ preduzela? U veoma kratkom roku donesena je uredba kojom su pripadnicima granične policije MUP-a Srbije povećana ovlašćenja da procenjuju ko iz Srbije može izaći, da li poseduje dovoljno novca, ima li povratnu kartu i slično.

Svima onima koji su nekada stajali u redu ispred ambasada zemalja šengenskog kruga ova priča zvuči poznato. Dakle, naši državni organi sada rade posao službenika ambasada zemalja EU.

Može se na ovom mestu postaviti pitanje o ustavnosti i zakonitosti vladine uredbe kojom je odgovornost prebačena na MUP Srbije ali je mnogo važnije naglasiti da je problem ekonomske i socijalne prirode i da je i njegovo rešavanje u zoni ekonomske i socijalne politike.

Zato se nameću pitanja kao što su: Šta o ovom problemu kažu Ministarstvo finansija i privrede, Ministarstvo rada i socijalne politike, Tim za socijalno uključivanje i svi drugi državni organi koji u svojim nadležnostima imaju primenu i praćenje sprovođenja politika integracije marginalizovanih društvenih grupa? Zar je MUP jedini koji se ovim pitanjem bavi i to kroz sprečavanje izlaska iz zemlje „potencijalnih” tražilaca azila?

Dakle, kad su ljudi siromašni i socijalno ugroženi, ne donose se restriktivne administrativne uredbe i ne prebacuje se odgovornost na državni organ koji je po pravilu represivan. U takvoj situaciji pravi se plan socijalnih i ekonomskih mera kojima se podstiče razvoj privrede i zapošljavanja i za to se traži podrška međunarodnih institucija.

Zemlje EU mogle bi preduzeti najmanje tri grupe mera da bi Srbiji pomogle u rešavanju ovog problema. Prvo, mađarski granični organi trebalo bi da počnu da rade svoj posao, svesni odgovornosti koje imaju prema šengenskom prostoru. Oni su ti, koji shodno međunarodnim standardima, daju procenu ko može, a ko ne preći državnu granicu i zakoračiti na jedinstven prostor EU. To je standard koji svaka policija primenjuje prema strancima koji u zemlju ulaze. Drugo, zemlje EU morale bi ujednačiti svoju praksu prema drugim zemljama, svrstavajući Srbiju među sigurne zemlje porekla, čime bi se procedura obrade zahteva za azil državljana Srbije znatno skratila. Naši državljani odlaze u Švedsku da traže azil, ali ne i u Norvešku. Razlog tome je što Norvežani u odnosu na Srbiju primenjuju „pravilo 48 sati”: Srbiju smatraju sigurnom zemljom porekla i, zahvaljujući tome, ekspresno rešavaju ovakve slučajeve. Treće, zemlje članice EU, trebalo bi da promovišu poslove sezonskog zapošljavanja u onim krajevima Srbije iz kojih dolazi znatan broj tražilaca azila. Za ovakvu politiku postoji utemeljenje u pravnom okviru zemalja EU, koje se suočavaju sa stalnim deficitom radne snage u poslovima koje njihovi državljani ne žele da rade. Odgovorno rešavanje ovog problema ne može biti brzo i potrebno je mnogo strpljenja i napornog rada da bi se situacija izmenila. Verujem da se EU neće odlučiti za najlakše i najgore rešenje, odnosno za suspenziju bezviznog režima. To je verovatno najjednostavnije uraditi, ali bi posledice za evropsku perspektivu Srbije bile nesagledive.

Grupa 484, izvršni direktor