Većina fakulteta nema informatore o radu

Nedavno objavljeni, za mnoge s razlogom zabrinjavajući rezultati istraživanja Beogradske otvorene škole, odnosno Studentske antikorupcijske mreže o percepciji korupcije u univerzitetskoj sredini dodatno aktuelizuju jednu, u kontekstu borbe protiv korupcije i inače nezaobilaznu temu. Reč je o javnosti, odnosno o dostupnosti informacija o radu naših visokoškolskih ustanova.

S tim u vezi, valja podsetiti da su ustanove visokog obrazovanja, uključujući i privatne fakultete, s obzirom na to da poseduju javna ovlašćenja, nosioci obaveza utvrđenih Zakonom o slobodnom pristupu informacijama. Iz te činjenice proizlazi njihova obaveza da u odnosima s javnošću koriste dva „mehanizma”. Jedan je proaktivno objavljivanje informacija, drugi je davanje odgovora na pojedinačne zahteve na pristup informacijama.

Proaktivno objavljivanje informacija formalizovano je zakonom i odgovarajućim uputstvom poverenika za informacije kao obaveza objavljivanja informatora o radu. Reč je o obavezi fakulteta da na elektronskoj prezentaciji objavi zbirku podataka sa odgovarajućom utvrđenom sadržinom, ažurnu na mesečnom nivou, koja pruža jasnusliku o radu ustanove. Ta obaveza se pored ostalog odnosi i na informacije od potencijalno prvorazrednog (anti)korupcijskog značaja – one o finansijskim i drugim sredstvima, o budžetu i njegovoj realizaciji, javnim nabavkama...

Dakle, svi fakulteti imaju obavezu da objavljuju informatore o radu. Kako se oni prema toj obavezi odnose?

U nekim pojedinačnim slučajevima povodom konkretnih predstavki, poverenik za informacije naložio je nekim fakultetima i univerzitetima objavljivanje informatora o radu (na primerPoljoprivredni fakultet u Beogradu, Ekonomski fakultet u Nišu, Univerzitet u Nišu).

Visokoškolske ustanove kojima je poverenik formalno naložio objavljivanje informatora o radu postupile su po tom nalogu. Međutim ogromna većina visokoškolskih ustanova nema objavljene informatore o radu ili ih nema sa odgovarajućom sadržinom, odnosno ažurne.

A kako stvari stoje sa odnosom prema pojedinačnim zahtevima za pristup informacijama?

Povereniku je, na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja,podneto ukupno 299 žalbi protiv visokoškolskih ustanova. Od tog broja 236 je rešeno a ostale su još uvek u radu. U preko polovine okončanih slučajeva poverenik nije morao da donosi rešenje već je, nakon njegove prve intervencije i zahteva za izjašnjenje povodom uskraćivanja informacija, visokoškolska ustanova davala informaciju koju je prethodno bez osnova uskratila. U samo 15 slučajeva žalbe su odbijene ili odbačene, a u svim drugim bile su osnovane. U 76 slučajeva poverenik je morao rešenjem da naloži dostavljanje informacija tražiocu. Iako je nalog poverenika po zakonu konačan, obavezujući i izvršan, od tih naloga 65 je izvršeno, a 11 još nije,što bi bar po zakonu trebalo da ima za konsekvencu prekršajni postupak protiv odgovornih lica. Nažalost, nadležno ministarstvo bilo je „dosledno” u tome da protiv prekršioca Zakona o slobodnom pristupu informacijama ne pokreće prekršajne postupke.

Za sadržinu žalbi podnetih povereniku, posebno u antikorupcijskom kontekstu, može se reći da je indikativna. One su se u najvećoj meri odnosile na informacijeo: autorskim honorarima isplaćenim pojedinim profesorima i drugim osobama, zaradama, drugim raspolaganjima budžetskim novcem i sopstvenim prihodima, posebno iznosima koje plaćaju studenti,visini školarine,sprovedenim javnim nabavkama,raspolaganjima sredstvimadonacija...

Na kraju, umesto zaključka vredi podsetiti na to da je javnost, dostupnost informacija o radu javnih subjekata, posebno informacija o raspolaganju novcem i dobrima,afirmisana, u međunarodnim relacijama kao kvalitetno, efikasno i ekonomično antikorupcijsko sredstvo. Imamo više nego dovoljno razloga da na njoj dosledno insistiramo, u svakoj sredini. I u univerzitetskoj za to očigledno ima dosta i prostora i razloga.

Poverenik za informacije