Društvo nalazi opravdanje za nasilnike

Za nasilje u porodici je potrebno dvoje – osoba koja ga čini i ona koja ga trpi, a stručnjaci koji su u bliskom profesionalnom kontaktu sa žrtvama i agresorima tvrde da nasilnici nisu bolesne osobe u psihijatrijskom smislu, već da imaju poremećaj ličnosti. Osim toga, većina nasilnika ima patrijarhalni pogled na svet i smatra da su neprikosnoveni „vlasnici” ženinog života i donosioci svih odluka u porodičnom životu.

Vesna Stanojević, koordinatorka Savetovališta protiv nasilja u porodici, u čijem se sastavu nalaze čak tri Sigurne ženske kuće, kaže da počinioci nasilja nisu „lude” osobe – oni veoma dobro znaju šta rade čak i kada su pijani ili drogirani. A ako su pod dejstvom psihoaktivnih supstanci „računaju” da će im to biti uzeto kao olakšavajuća okolnost, ističe naša sagovornica.

– Naše društvo nasilnicima stalno šalje loše poruke, jer se nasilje u porodici ne kažnjava adekvatno – sudski procesi su neopravdano spori, a kazne neopravdano male. Iskustvo u radu sa žrtvama nasilja govori mi da se svi trude da za nasilnika nađu opravdanje, a za žrtvu niko nema razumevanje ni empatiju. I mislim da taj odnos prema žrtvi nasilja u velikoj meri ruši mit o Srbima kao dobrim i brižnim komšijama – mi smo veoma proračunati kada je u pitanju prijavljivanje nasilnika i ako procenimo da će naša bezbednost biti ugrožena zbog te prijave, pravićemo se da ne vidimo i ne čujemo batinanje u stanu pored nas – ističe Vesna Stanojević.

A na pitanje šta je zajednički imenitelj svim nasilnicima psiholog Tanja Ignjatović objašnjava da je svima zajedničko uverenje da imaju pravo da čine nasilje, da je žrtva odgovorna za nasilje, jer ga je „izvela iz takta” ili je uradila nešto što „zaslužuje” batine. Ona u knjizi „Nasilje prema ženama u intimnom partnerskom odnosu: model koordiniranog odgovora zajednice”, u kojoj analizira društveni kontekst partnerskog nasilja i reakciju države, ističe da sva istraživanja govore da nasilje obično nastaje u onom društvu koje ima tradicionalni odnos prema ženama i deci, u siromaštvu i u okruženju koje toleriše nasilje.

– U svim društvima postoji nasilje u porodici, ali države se međusobno razlikuju po tome kako reaguju na nasilje – u demokratskim zemljama nasilje se kažnjava, a u našem društvu nasilnici se amnestiraju pod obrazloženjem da su „očevi porodice”, koji moraju da hrane decu, pa je „šteta da sede u zatvoru” – kaže psiholog Ana Radovanović.

Ona ističe da o stepenu tradicionalizma našeg društva ilustrativno svedoče komentari na društvenim mrežama u kojima se između redova čita da muškarac ima pravo da čini nasilje ako je ljubomoran, ako sumnja da ga žena vara ili ako proceni da žena svojim ponašanjem „zaslužuje” batine.

Ana Radovanović ističe da je nasilje moneta za komunikaciju između dvoje ljudi praktično od prvog dana – zabavljanja, a ne braka. Žena prvi šamar obično prašta zato što šamar ne prepoznaje kao nasilje, a sledeće batine nasilnik obično „pravda” objašnjenjima tipa – iznervirao ga je šef, smanjena mu je plata, bila je gužva u saobraćaju, dete ima loše ocene u školi... Vremenom, nasilja je sve više, a opravdanja sve manje...

– Za nasilje je potrebno dvoje – jedan koji nasilje čini i drugi koji agresiju trpi. Osoba koja trpi nasilje je zavisna, nesamostalna, pasivna, uplašena, bez osećanja samopouzdanja, ali sa snažnim ambivalentnim odnosom prema nasilniku sa kojim ostaje u braku zato što nije sigurna da li je u stanju da se sama brine o sebi i deci. Mrzi ga, ali je na neki čudan način vezana za njega. Želi razvod, ali se plaši da će on realizovati pretnje sa fatalnim sadržajem. Osoba koja čini nasilje je nezrela, impulsivna, egocentrična, hipersenzitivna i ima nisku kontrolu agresivnih impulsa. Međutim, ono što ženu „drži” u vezi sa nasilnikom su povremeni periodi ljubavi i nežnosti na osnovu kojih ona dolazi do zaključka da je on ipak voli i da zbog te „ljubavi” vredi istrpeti par šamara –zaključuje Ana Radovanović.

K. Đ.

-----------------------------------------------------------

Karlov ugao

• Imaćemo šansu samo ako proširimo kapacitete „Laze Lazarevića”.

• Kad uđemo u Evropsku uniju, nećemo smeti da pečemo rakiju i tučemo ženu. Dakle, živećemo nenormalno.

• Ako nas neka strana sila napadne, pustićemo navijače na njih.

• Naši miroljubivi omladinci se hrabro nose sa hordama stranih turista.

• Naši dirigenti na ulicama nose bejzbol palice. Krije se samo ko je kompozitor.

• Kad đaci izađu na veliki odmor, i kriminalci se sklanjaju u kuće.

• Turistička reklama: Ubijajte po Srbiji, diskrecija zagarantovana.

• Svakome je san da umre u porodici. Doduše, mi malo preterujemo u tome.

• Srbin tuče ženu samo u dva slučaja: za njeno dobro i u samoodbrani.

Dragutin Minić