Grci ljuti na EU ali u njoj vide budućnost

Od našeg dopisnika

Atina – Iako nezadovoljni, ogorčeni i obeshrabreni, Grci ne žele povratak na drahmu niti izlazak iz Evropske unije. Poslednja ispitivanja javnog mnjenja pokazala su da više od 60 odsto Grka želi ostanak u EU i evrozoni, premda su drastične mere štednje i reformi, koje su evropski kreditori postavili kao uslov za davanje kredita Grčkoj, osiromašile naciju i standard vratile na posleratne godine.

„Za sve su krivi naši političari kojima smo verovali kada su nam obećavali da će nam evropski kreditori pomoći da se izvučemo iz krize, a oni su nas uvalili u bedu i siromaštvo za koje smo verovali da se više nikada neće vratiti. Pogledajte samo šta su uradili sa Kiprom koji je ulazeći u EU mislio da će tu naći i pomoć za rešavanje kiparskog problema”, ljuti se Elefterija Klonari, penzionerka koja sa 500 evra, kako kaže, jedva sastavlja kraj sa krajem. „Sve vlade koje su se menjale od početka krize samo su prihvatale sve što su od njih tražili iz EU, i to samo da bi nam dali kredite. Najviše je kriv (Jorgos) Papandreu koji je obećavao ’kule i gradove’ i koji je iza leđa naroda prihvatao ko zna šta sve. I sada narod plaća, sav teret svalio se na naša leđa!”

Samo nekih tridesetak odsto anketiranih, uglavnom je to starija populacija, smatra da se sa drahmom bolje živelo. Zagovornici ove ideje su levičarske partije sa Sirizom na čelu koja, posle događaja na Kipru, ponovo predlaže referendum o ovom pitanju.

U suštini, Grci su najviše ljuti na Brisel, odakle im stalno na „proveru stanja” stižu inspektori „trojke” međunarodnih kreditora – Evropske komisije, Međunarodnog monetarnog fonda i Evropske centralne banke. Ljuti su što svaku novu evropsku kreditnu ratu prate novi uslovi, neizvesnost kada će stići uplata i hoće li ona značiti uvođenje novih „harača” za narod. Boje se novih poreza, smanjenja plata, otpuštanja.

„Mislili smo da izlaskom na ulice, štrajkovima i demonstracijama možemo da rešimo problem, da pokažemo Evropi da se ne slažemo sa njihovom politikom, ali ni sa politikom naše vlade. Verovali smo da će se ostali evropski narodi solidarisati sa nama, ali sluha za nas su imali samo oni kojima je podjednako teško – Španci, Italijani... Ne bih rekla da mi zavidimo ostalom delu Evrope, jer nama je sve dok nisu počeli da se mešaju u naš život bilo dobro”, kaže Popi Zakaraki, koja je ostala bez posla u banci i priznaje da se u Grčkoj dugo živelo „preko gubera”. „Mislim da je ta uspešna Evropa zavidela nama Grcima, na našem životu, našem moru...”

Prema njenim rečima, Evropa je to pokazala onda kada su predložili da Grci prodaju ostrva da bi otplatili dug. „Znam da bi Nemci jako voleli da se brčkaju na Rodosu i Krfu kao da su njihovi, ali ostrva im ne damo”, energično kaže Popi.

Grci su decenijama Amerikance krivili za sve svetske probleme i nisu krili da ih ne vole. Kao što sada ne kriju da nimalo ne simpatišu nemačku kancelarku Angelu Merkel, koja prilikom posete Atini u narodu nije dočekana sa dobrodošlicom.

Međutim, tu istu Nemačku veliki broj Grka koji su krenuli „trbuhom za kruhom” doživljava kao obećanu zemlju. Samo u 2012. godini 20.000 Grka pokušalo je da nađe posao u Nemačkoj. Prema zvaničnim statistikama, to je ne samo niskokvalifikovana radna snaga već i intelektualna elita, naučnici, ugledni doktori i inženjeri.

„Mnogo je naših vršnjaka koji će pokušati da odu iz Grčke, pošto je pre neki dan objavljeno da 58 odsto nezaposlenih čine mladi. Kakve su nam perspektive ako ostanemo, šta nas čeka, imamo li ikakvu budućnost”, pita se diplomirani biolog Anastasija Manolidu i već unapred tuguje za suncem i morem koji će joj nedostajati u hladnoj Evropi.

„Gde god da odemo biće nam teško, jer svakodnevno slušamo o hiljadama naših sunarodnika koji su bez ikakve pripreme krenuli u Evropu u potrazi za poslom – misleći da su tamo dobrodošli. Neki su se snašli, mnogi su završili na klupi u parku dok im nisu pomogli naši iz dijaspore. Mnogo njih je moralo da se vrati i ja se plašim takvog scenarija”, jada se dvadesetogodišnja Amalija Georgijadu, koja živi u porodici u kojoj su oba roditelja ostala bez posla u državnim ustanovama i sada svi žive od bakine i dekine penzije.

Joana Zakaraki, dugogodišnji socijalni radnik u Nemačkoj, izjavila je listu „Ekatimerini” – da Grci kreću u potragu za poslom ne znajući da ne mogu da rade dok ne znaju dobro jezik, dok ne polože ispite. Po njenim rečima, nije dovoljno verovati da će se posao naći u nekoj grčkoj taverni u Nemačkoj i da sve to neće biti potrebno. Oni čak i ne znaju, dodaje ona, da je u Evropi malo grčkih restorana.

Međutim, bez obzira na to šta o EU Grci misle privatno, podaci govore da jedino tamo, napuštajući domovinu koja grca u krizi, vide svoju budućnost. Dokaz su i zvanični podaci koji govore o novom talasu grčke emigracije.

Samo u Briselu je registrovano 20.000 zahteva za posao. Mali broj je tamo i ostao, i o takvima u Grčkoj govore kao o srećnicima.

„Kao početnik mogu da dobijem nešto više od 500 evra i sa takvom platom u Grčkoj ne mogu da živim, zasnujem porodicu, ne mogu ništa”, kaže diplomirani građevinski inženjer Manolis Manolis (28) i ne krije svoja razmišljanja o odlasku iz zemlje. „Panika me hvata od podatka da smo prvi u EU po broju nezaposlenih i da nam se ’crno piše’. Ali još više me je strah od priča koje do nas stižu od onih koji su već otišli iz Atine. Moja drugarica radi kao konobarica, iako ima diplomu pravnog fakulteta i dobija osam evra po satu jer govori samo francuski – da zna holandski, imala bi 14 evra.”