Servis političkih intriga

Čitanost i odjek njihovih priloga u političkim debatama dodeljuje tabloidima ulogu delatne političke sile. Na strogo političkoj ravni, tabloidno novinarstvo je proizvod surovih zakona tržišta i „duha prosečnosti” (Niče) koji dominira javnim mnjenjem i politikom u demokratskom političkom poretku. Potreba za profitom nužno vodi prilagođavanju što većem broju čitalaca spremnih da plate dnevnu dozu „politike, zabave i sporta”. Po nekom nepisanom pravilu, čitaoci žele štivo koje je brzo i lako, jasno i direktno, provokativno i „narodski prosto”, šokantno, a neretko i bizarno. Od tabloida to dobijaju. Za politički život posebno je bitan spoj moralističke kritike i opake direktnosti,što je zaštitni znak tabloida.

Sugestivan krupni naslov, upečatljiva fotografija, „otrovan”, tačnije „politički nekorektan komentar”, jasna i agresivna interpretacija događaja, aktera i političkih procesa, ambijent u kome svako može biti „brutalno” politički preispitan – tabloide čini nužnim činiocem političkog života, posebno u društvu krhkih institucija i niskog nivoa javne političke kulture. Delimičan osvrt na naslove i sadržaj tabloida govori da su oni „javni servis za političke intrige”. Štaviše, oni su jedan od najinteresantnijih izvora za dešifrovanje političkih podmetanja i spletki, željenih interpretacija događaja predstavnika vlasti i opozicije.Neretko, postaju i medijum za slanje političkih i ekonomskih poruka biznis krugova uvek željnih uticaja na poluge političke moći.

Iskustvo političkog života svedoči da tabloidi mogu biti zastupljeni u svim oblicima dnevnopolitičkih borbi. Mogu biti suparnik ili saveznik u borbama unutar vlasti, akter u „večitoj borbi” između vlasti i opozicije, „zainteresovani arbitar” unutar opozicije, ali i „asistent” u političkim turbulencijama u okviru jedne stranke. Nemaju jasnu ideološku profilisanost. Naime, iskustvo svedoči da, u vrednosnom smislu, tabloidi mogu biti u isti mahintenzivno nacionalno obojeni, ali sa evroreformskim kursom, skloni proizvodnji viška „nacionalnog samopouzdanja”, pa i slavljenju „evrorealizma”. Isto tako, pišući o spoju ekonomije i životnog stila, tabloidi se neretko dive životnom stilu „tranzicionih dobitnika”, afirmišući njihove naročite preduzetničke sposobnosti. Međutim, lako se transformišu i u instant zaštitnike „tranzicionih gubitnika”, opominjući političare i javnost na mnogobrojne primere socijalne bede.

U složenom klupku medijsko-političkog rata „svih protiv sviju”, tabloidi mogu biti i na strani vlasti i na strani opozicije. Zbog prirode svog pisanja, saveznici su vlasti u maskiranju ključnih političkih problema. Eliminaciju dilema i duha rasprave po nekom političkom pitanju uglavnom prati i plasiranje nepolitičkih, najčešće estradnih priča u kritičnim momentima za politički život. S druge strane, tabloidi najdelotvornije „rade za opozicionu stvar” onda kada zloupotrebu vlasti povezuju s društvenom svakodnevicom. Osvrt na nezaslužene privilegije „političke klase”, izveštavanje „uživo” o njenoj beskrupuloznosti i bahatosti, uopšte uzev, snažan moralističko-kritički naboj koji nose slike i jake reči, štete kredibilitetu vlasti više nego bilo koje učene kritike.

Širok opseg delovanja i snažno prisustvo u javnosti tabloide čini relevantnim za ocenu percepcije političkih procesa. Kroz tabloide se prelamaju različite strategije gledanja na ljude i događaje, kao što se i utvrđuju obrasci ubeđivanja javnosti. Tabloidi mogu biti instrument i vlasti i opozicije, baštinici bilo kog ideološkog svetonazora i vrednosne orijentacije. Njihova moć je moć isticanja bilo kog pojedinačnog stanovišta. Tu i leži njima svojstveno ograničenje. Svodeći novinarstvo na spoj sugestivnih slika i jakih reči, tabloidi nam gotovo ništa ne govore o politici kao opštoj stvari o kojoj se kritički raspravlja.

Politički analitičar