SPC i Briselski sporazum

U socijalističkom uređenju oštro se pravila razlika između takozvane negativne i pozitivne politizacije crkve, pri čemu se, naravno, jedino tolerisao politički angažman ukoliko je iskazivao lojalnost vladajućoj strukturi. U savremenim društvima više ne važi taj princip i verske zajednice sasvim legitimno mogu zauzimati i veoma oštre stavove u javnom prostoru, pogotovo kada su u pitanju sudbinske odluke. Zašto bi se to osporavalo SPC, bez obzira na to šta lično mislim o njenom neprihvatanju Briselskog sporazuma?
Budimo realni, i sviđalo se to aktuelnim vlastodršcima ili ne, SPC je morala da istupi protiv sporazuma. U suprotnom, ona bi prenebregla, odnosno izdala svoja temeljna opredeljenja. Jer, SPC je duboko ukorenjena u istorijsko biće srpskog naroda, koji je umnogome postao nacija kroz nju i u njoj. I to od perioda primanja hrišćanstva, pa preko epohe Nemanjića i osmanske vladavine, do današnjeg dana. U toj istoriji dugog trajanja naročito se naglašavaju dva stuba utkana u institucionalnu i bogoslovsku baštinu Srpske pravoslavne crkve: svetosavlje i vidovdansko opredeljenje („Kosovski zavet”). Pa kako onda da SPC mirno primi ono što se, sva je prilika, mora dogoditi. Tu negde, u ovako opisanoj pozadini, smeštam korene sukoba stavova SPC i države.
Posledice su dalekosežnije za crkvu no za državu i političke strukture, i kao često do sada sukob će se prevazići. Briselski sporazum, uz sav otpor svetih i svetovnih delova našeg naroda, pa i onog na Kosovu i Metohiji, biće primenjen. Aktuelno političko vođstvo može biti kažnjeno na sledećim izborima i, da li, otići u istorijsku starinarnicu. Nezahvalno je da se prognozira kako će ga buduće generacije ceniti. Srpska pravoslavna crkva nema gde, ona nema kao država monopol vlasti i prinude svake vrste. Njoj preostaje da ne odustaje od osnovnih principa i njen je zadatak, ukoliko je na nama da ih „delimo”, da u duhovnoj, to jest kolektivnoj svesti čuva i gaji, pronosi kroz vreme i vekove sećanje na Kosovo. Grandiozna je pouka povesti jevrejskog naroda.
Svakako da će službene odluke i saopštenja Sabora SPC odisati jedinstvenim tonom, kao što je red u tako ozbiljnoj i viševekovnoj instituciji, ali do opšteg saglasja nikako neće doći. Zašto bi sve vladike „duvale u istu tikvu”? Ko tako očekuje, očigledno dovoljno ne poznaje ustrojstvo i pravila ponašanja u pravoslavnim crkvama! Patrijarh je prvi po časti među jednakima – episkopima. Oni, dakako ne kršeći kanone i Ustav SPC, prilično su samostalni u širokom polju delovanja, pa i u komentarisanju krupnih svetovnih dešavanja. Još kada bi se sprečilo istupanje naših izuzetno učenih, svetski znanih bogoslova, a mitropolita i vladika, onda bi SPC skroz-naskroz skliznula u sklerotičnu ustanovu. Istovremeno, uz dužno poštovanje, ukoliko zaslužuje, treba kritikovati svaki javni nedolični istup svakog crkvenog, kulturnog, političkog... velikodostojnika. Eto, mislim da su mitingaški nastupi Amfilohija i Atanasija bili neodmereni.
Očekujem da se u bliskoj budućnosti SPC mnogo više posveti osetljivim i gorljivim društvenim pitanjima, u rasponu od bede do karitativne brige, od ljudskih do sindikalnih prava, od narušavanja prirode do pražnjenja pograničnih eparhija... Dakako moralu – o čemu bi inače crkva nego o moralu – jer je to njena komparativna prednost. Samo će morati da „raskrsti” sa amoralom u svojim redovima i resko odluči šta će s „problematičnim” episkopima: Vasilijem, Pahomijem, Filaretom i Konstantinom. I tako povrati, zbog njih, delom poljuljani ugled.
A varničenja između nje i države uvek je bilo i biće. Bilo bi loše za sve nas da nije tako, jer, duboko sam ubeđen, niti ima savršene simfonije – koja se danas kao bogoslovski pojam korenito preispituje i kritikuje – niti idealne odvojenosti crkve i države. Na delu je evropski model kooperativna odvojenost, kako je to tačno formulisao vladika Irinej (Bulović).

Redovni profesor Univerziteta u Nišu